5 znakova da Sjedinjene Američke Države idu ka propasti
SAD su oduvek bile poznata optimistična zemlja. Od naglog razvoja kada je to postala poželjna zemlja za mnoge ljude širom sveta, zemlja u kojoj su mogli očekivati prosperitet.
Kroz našu istoriju milioni ljudi su došli u ono što vide kao zemlju mogućnosti. Američki san – ideja da možemo uspeti ako bismo radili – jedna je od ključnih niti koja se provlači kroz američku kulturu.
Međutim, koliko se sada u Americi ljudi osećaju optimistično? Da li izgleda kao da SAD idu napred i gore ka svetlijoj budućnosti? Ili imate neugodan osećaj da je američki san na ivici da se uruši u noćnu moru?
Ako to mislite, i tražite uveravanje, žao mi je što moram da vam kažem ne mogu da vam ga dam. Još Amerika nije prošla tačku bez povratka, ali svuda oko nas postoje dokazi koji ukazuju na to da je ova zemlja u opasno nestabilnom stanju.
Mogli bi da preokrenu stvari – ali trenutno idu u pogrešnom pravcu.
Neslaganja između država
Države u SAD se trenutno ne osećaju mnogo ujedinjenim. U stvari, ova zemlja bi mogla biti više podeljena nego što je bila u bilo kom trenutku otkako je Ričmond pao u ruke američkih trupa 1865. Politika je postala zastrašujuće pristrasna.
Pre nekoliko decenija, u zlatnom dobu 1950-ih, republikanci su želeli da izgrade prosperitet smanjenjem federalnih poreza i dopuštanjem ljudima da zadrže više svog novca.
Demokrate su želele da izgrade prosperitetnu naciju koristeći savezni zakon kako bi ljudima dali više prava na poslu.
Francuski muzej pozvao posetioce da slobodno dođu golišavi na izložbu “Naturistički raj” https://t.co/XSW2yCdY0g
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 29, 2024
OK, to malo pojednostavljuje, ali obe strane su htele prilično istu vrstu zemlje; samo su imali različite ideje – i, zaista, ne toliko različite – o tome kako da dođu do toga.
Pogledajte stvari sada. Neki umereni političari i dalje postoje (i bivaju izabrani, tako da se nekima i dalje sviđa ono što govore), ali ukupna politička debata je divlje skrenula ka krajnostima.
Živimo u društvu koje se finansira bezobzirnim zaduživanjem i pretvarajući se da dan kada nam svet više neće posuđivati novac nikada neće doći.
Zajedno sa ludim, ekstremnim idejama dolazi i nivo političke mržnje koji je teško razumeti. Pre samo jedne generacije, bili smo skloni da mislimo da ljudi koji ne dele naše političke stavove nisu u pravu, ali su u osnovi dobronamerni.
Sada, ako nemate baš pravi skup stalno promenljivih i sve ekstremnijih mišljenja, bukvalno ste zli. Ti si bezdušan, sebičan. Vi niste samo neko ko je glasao za drugu stranku; ti si neprijatelj i moraš biti uništen. Društvo u kojem veliki broj ljudi tako razmišlja je jako slomljeno. I tu smo sada.
Nasilje je novi protest
Demonstranti su se pojavljivali sa plakatima i možda gomilom cveća. Sada će verovatno poneti palicu, nož ili pištolj. Skoro svaki protest može se pretvoriti u nerede.
Svako društvo će imati povremeno izbijanje nemira, ali zar se ne čini da se oni sada dešavaju mnogo više?
Ako policija ubije nekoga – čak i nasilnog kriminalca koji je pokušavao da izbode nevinu žrtvu – to je izgovor za orgiju pljačke i uništenja.
Ako Vrhovni sud u SAD donese odluku koja se nekome ne sviđa, sudije pronalaze besne rulje ispred njihovih domova – i naoružane manijake koji pokušavaju da ih ubiju.
Previše demonstranata ide naoružano. Nošenje pištolja da zaštitite sebe i svoju porodicu je duga i časna američka tradicija. Nošenje pištolja da zastrašite ljude sa kojima se ne slažete nije.
Zemlja se raspada
Doslovno, Amerika se raspada. Infrastruktura pati od decenija nedovoljnog ulaganja. Elektroenergetska mreža je toliko stara i preopterećena da joj nije potreban EMP udar da bi se urušila; dve vruće nedelje u junu mogle bi biti dovoljne da se posao obavi.
Čak i obična mećava može da uruši velike delove mreže. “Provodimo električne kablove do kuća više od sto godina, a sneg još nismo shvatili kako funkcioniše?”
Sadašnja administracija voli da priča o tome kako će srediti infrastrukturu koja se raspada, ali njena velika ideja je da sve natera da kupujuju električne automobile – a zatim ih pune iz mreže koja već ne može da se nosi sa opterećenjem. Svi znaju da je američka infrastruktura u haosu, ali niko nema ozbiljan plan da to popravi.
Moral se urušava
Previše ljudi želi nešto uzalud – bilo da su to cinične korporacije koje žele monopol, ili korumpirani političari koji žele da iskoriste svoju poziciju za novac.
Desetine miliona Amerikanaca još uvek veruju u zaradu (ili isplatu) poštene plate za pošten rad, ali zastrašujuće veliki broj ne veruje. Previše ljudi je odbacilo ideju da je novac nešto što treba da zaradite.
Čini se da mnogi ljudi jednostavno nemaju nikakve standarde. Zavisnici kupuju, prodaju i koriste drogu na ulicama velikih gradova, a lokalni političari su to jednostavno dopustili. Okružni tužioci ukidaju gotovinsku kauciju i rade na tome da nasilne kriminalce zadrže van zatvora.
U SAD živi 340 miliona ljudi. Ako nemaju zajedničku ideju o tome šta je dobro, a šta pogrešno, skup moralnih standarda po kojima su svi pristali da žive, SAD će postati veoma neprijatno mesto. Bez ujedinjujućeg morala, društva se raspadaju.
Propadanje
SAD su i dalje najveća svetska ekonomija i još uvek rastu – ali većina Amerikanaca ne vidi plodove tog rasta. Plate stagniraju.
Umesto da se škole i fakulteti vrate podučavanju korisnih veština i zaštite radnika od jeftine ilegalne radne snage, američki političari samo pokušavaju da se zaduže i utabaju svoj put do reizbora.
Pogledajte visinu američkog državnog duga.
Trenutno duguju preko 31,8 biliona dolara, a taj iznos raste tako brzo da je poslednjih pet cifara na satu zamagljeno.
Vlada troši desetine hiljada dolara brže nego što možete da pratite da se broj menja.
Milion dolara svakih 36 sekundi – pa, o tome u svakom slučaju; Ne mogu da se pritisnu dugmad na štoperici dovoljno brzo da se dođe do 30.000 dolara ili tako nešto.
U Americi ima manje od 128 miliona poreskih obveznika i ne postoji način da se finansira sva potrošnja koju vlada želi da sprovede.
Da, neki ljudi govore o oporezivanju bogatih ili jednoprocentnih ili velikih korporacija umesto redovnih poreskih obveznika, ali nije važno; novac na kraju uvek izađe iz džepova običnih Amerikanaca koji rade.
Velika korporacija može imati pravno lice, ali to zapravo nije osoba. To je skup ljudi koji prodaju robu ili usluge drugim ljudima – običnim ljudima – i ako korporacija mora da plati više poreza, ti obični ljudi to na kraju plaćaju višim cenama ili nižim platama.
Vlada mora da prestane da troši toliko, ali neće, jer se plaši da će izgubiti glasove. Zato, umesto toga, pozajmljuje novac i nada se da će nekako, nekim čudom, svet nastaviti da im pozajmljuje i da nikada neće morati da vrati dug.
Problem je u tome što se bliži dan kada porezi neće ni pokriti kamate na dug. U narednih deset godina potrošiće 10,5 biliona dolara na otplatu kamata – dok pozajmljuju još biliona, a vlada nema pojma kako da to vrati.
Pre ili kasnije svet će shvatiti da nikada neće moći vratiti novac koji duguju, a oni će zatvoriti slavinu za pozajmljivanje.
A kada se to dogodi, do konačnog kolapsa je samo nekoliko dana. Kada svaki federalni službenik ne bude plaćen, a svaki ček i isplata socijalnog osiguranja ne stignu, SAD će biti raznesene.
