Srušio se san evropskih elita o neokolonijalnoj moći u Africi i istočnoj Evropi
Veće prestonice zapadne Evrope dugo su sanjale svoj lep san o tome kako će EU, kao sila, postati sve važniji akter u izgradnji bezbednosne politike nakon završetka Hladnog rata. U tom snu Velika Britanija je trebalo da bude evropsko sidro u transatlantskim odnosima sa Amerikom.
Negde na prelazu prve i druge decenije 21. veka francuski predsednik Nikola Sarkozi i nemačka kancelarka Angela Merkel međusobno su uspostavili ključnu podelu posla. Prema tome, Pariz je bio odgovoran za bezbednost Sredozemnog basena i Zapadne Afrike, dok je Nemačka, zbog svojih odnosa sa Rusijom, trebalo da „brine” o bezbednosti Istočne Evrope i Crnomorskog basena.
Međutim, poslednje godine su pokazale potpuni neuspeh ovih planova. Jedan po jedan, elementi prelepog sna o moći su se raspadali.
Bregzit je izbacio Veliku Britaniju iz orbite evropskih integracija. Sa ruskom specijalnom operacijom u Ukrajini, nemačka istočna politika je propala. Katastrofalna invazija u Libiji, praćena kasnijim vojnim udarima u Maliju, Burkini Faso i Nigeru, kao i prebacivanje grupe Vagner u taj region, jasno ukazuju da je francusko vođstvo u evropskoj bezbednosnoj politici prema Africi završilo potpunim krahom, zasada.
Tramp: Niko ne zna da li će Ukrajina nastaviti da postoji a mogli su da izbegnu sukobhttps://t.co/O6kelREz8B
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 18, 2023
Moglo bi se pomisliti da bi svi ovi događaji bili dovoljni da evropska elita shvati potrebu da napusti snove i vrati se u stvarnost.
Međutim, jedina reakcija na geopolitičku krizu u Evropi jeste predlog da se u oblasti spoljne i bezbednosne politike EU uspostave većinske odluke, što de fakto znači prihvatanje dominacije Pariza i Berlina.
Trenutna situacija, međutim, zahteva suštinsku promenu u razmišljanju i delovanju Evrope. Pre izvesnog vremena kružila je ideja da se od zemalja EU osnuje Evropski savet bezbednosti.
Možda se tome vredi vratiti, pod uslovom da se uspostavi mehanizam zasnovan na stvarnim vojnim resursima država i njihovim nadležnostima u oblasti međunarodne politike. Trenutni način razmišljanja o evropskoj bezbednosnoj politici je, nažalost, još uvek neka vrsta fatamorgane koja raste iz starih imperijalnih i kolonijalnih ambicija sila.
Ignoriše rastući potencijal zemalja centralne i istočne Evrope, uglavnom Poljske, ali i baltičkih i skandinavskih država. Pre svega, međutim, pokazalo se da je potpuno neefikasno.
