Tri grafikona koji pokazuju da nema „klimatske krize“
Kako Zapad naglo slabi industrijsku civilizaciju pokušavajući da eliminiše naftu, ugalj i prirodni gas kao izvore energije, naučna osnova za Net Zero zasniva se više na „opštem dogovoru“ nego na čvrstim podacima. Naučnici za klimu ipak zvuče optimistično u pogledu napretka koji se postiže u uništavanju energetske baze ugljenika u društvu.
Naravno, postoje kritike na račun ideje o apokalipsi izazvanoj ugljen-dioksidom, koja je u velikoj meri podržana planetarnim modelima opšte cirkulacije (tj. cele Zemlje). Postoji previše različitih GCM-ova sa previše slobodnih parametara (tzv. „faktori maštanja“), kao i veoma različita čitanja istorijskih klimatskih zapisa: Da li su nasilni klimatski događaji zaista češći i kako je vreme zapravo povezano sa klimom? Popularna štampa vapi za haosom, ali podaci nisu tako jasni. Nadolazeći ekonomski troškovi cilja Net Zero dovode do određenog političkog nazadovanja. Ipak, nedavna oslobađajuća presuda porote za devet vandala iz grupe Extinction Rebellion pokazuje da strastveno verovanje u neposredne opasnosti od CO2 nije ograničeno samo na aktiviste.
Nauka o klimi je komplikovana, ali ključno pitanje je jednostavno. Čini se da klima postaje sve toplija, ali da li smo mi odgovorni? Da li nivo atmosferskog ugljen-dioksida ima veliki uticaj na temperaturu zemlje? Standardni odgovor je „da, naravno“. Ali u stvari postoje dobri razlozi za sumnju.
Popularni izveštaji o „klimatskoj vanrednoj situaciji“ retko pokazuju kvantitativne podatke. Ipak, postoje široko dostupni grafikoni koje svako može da razume. Evo tri grafikona koji sugerišu da je odgovor na pitanje verovatno „ne“. Verovatno je da iza određene tačke ugljen-dioksid ima relativno mali uticaj na planetarnu temperaturu.
Veoma dugoročni istorijski zapis
Ovaj grafikon je kontroverzan, jednostavno zato što procene koncentracije CO2 i temperature pre nego što su termometri bili široko dostupni – to jest, kroz 99,99% istorije Zemlje – moraju da se procenjuju indirektno, preko proksija kao što su ledena jezgra, prstenovi drveća i merenja izotopa.
Ako je ovaj grafikon globalne temperature i koncentracije CO2 u poslednjih 600 miliona godina približno validan, on pokazuje dve stvari:
Prema jednom stručnjaku, i kao što pokazuje krajnja desna tačka na grafikonu, „sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi danas je najniži u istoriji Zemlje, osim u periodu neposredno nakon izumiranja na kraju Perma i vrlo rano u fanerozoiku (odnosno pre oko 550 miliona godina)”.
Ne postoji korelacija između nivoa CO2 i globalne temperature: kada je CO2 visok, temperatura može biti niska, i obrnuto.
Drugi zaključak je manje siguran od prvog. Ali, život kičmenjaka je svakako procvetao na zemlji pri koncentracijama CO2 koje su mnogo veće od današnjih.
Ruska zima zavejala Istok Evrope – Ukrajina odsečena zbog snega, vojska nema zimsku uniformu – Istorija se ponavljahttps://t.co/EsRp22AsDy
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 27, 2023
Dugoročni istorijski zapis
Korelacija CO2-temperatura je mnogo jasnija tokom kraće vremenske skale, 800.000 godina, kao na sledećem grafikonu (koji nije nimalo kontroverzan). Grafikon prikazuje temperaturu (crvena linija) i četiri procene atmosferskog CO2 iz studija EPICA Antarktičke ledene kupole u vremenskom periodu od 800.000 godina.
Dva glavna zaključka koja se mogu izvući iz ovog grafikona su:
U ovoj vremenskoj skali koncentracija CO2 i temperatura su u snažnoj korelaciji: CO2 i temperatura se povećavaju i smanjuju zajedno.
Ali povećanje CO2 pouzdano zaostaje za povećanjem temperature, što pokazuje da su promene CO2 uzrokovane povećanjem temperature, a ne obrnuto. Razlog: Kako se okeani zagrevaju, gasovi, uključujući CO2, se izbacuju, kada se ohlade, atmosferski CO2 se apsorbuje; topla voda može zadržati manje rastvorenog gasa nego hladna (većina planetarnog CO2 uskladištena je u okeanima).
Postoje argumenti, zasnovani na pozitivnim povratnim informacijama, da iako zagrevanje okeana prethodi, a ne prati povećanje CO2, efektivna uzročnost je suprotna: CO2 izaziva zagrevanje, a ne obrnuto. Ali najjednostavniji zaključak je da su velike promene atmosferskog CO2 uzrokovane promenama planetarne temperature, a ne obrnuto.
Stanje
Konačni grafikon je iz nedavnog dugog rada dvojice fizičara, Vilijama Vijngardena (Univerzitet Jork, Toronto) i Vilijama Hapera (Prinston). Članak samo razmatra osnovnu fiziku efekta staklene bašte, s obzirom na fizička svojstva vazduha i pregršt gasova staklene bašte niske koncentracije (CO2, azot-oksid i metan) koje sadrži.
Plava kriva u obliku zvona pokazuje količinu fluksa sunčeve energije (na različitim talasnim dužinama, x-osa) zračenog u svemir sa zemlje bez atmosfere. (Većina je u infracrvenom regionu 400-1000 ili tako nešto.) Zelena linija je fluks sa atmosferom bez CO2 ali sa svim ostalim gasovima staklene bašte u njihovim standardnim koncentracijama. Crna linija je za sve gasove staklene bašte, uključujući CO2, u njihovim standardnim koncentracijama. Crvena linija je za dvostruko veću standardnu koncentraciju CO2 (400 do 800 ppm), ali sa nepromenjenim svim ostalim gasovima staklene bašte.
Pri 400ppm CO2 ima efekat staklene bašte: Zračena energija se smanjuje u opsegu frekvencija 500-700. Ali povećanje na 800 ppm nema skoro nikakav dodatni efekat – crne i crvene linije su skoro iste. Udvostručenje standardne koncentracije CO2 sa 400 na 800 ppm skoro da nema dodatnog efekta staklene bašte.
Zaključak
Uzeti zajedno, ova tri bita podataka trebalo bi da navedu bilo koga da posumnja da dalje povećanje CO2 predstavlja bilo kakvu pretnju po životnu sredinu. Zemlja se možda zagreva, ali je malo verovatno da je CO2 odgovoran. Gotovo da nema šanse da su ove promene opasne po život ili čak – pod uslovom da ljudska aktivnost verovatno nije odgovorna – da će se zagrevanje nastaviti u nedogled. Vreme je da prestanete sa panikom. Hajde da anuliramo Net Zero.
John Staddon je profesor psihologije i profesor biologije emeritus na Univerzitetu Duke.
Nulta Tačka/DailySceptic/John Staddon
