Čak ni studija Evropske komisije ne uspeva da dokaže efikasnost opsežnog nadzora privatnih slika i video snimaka
Evropska unija (EU) možda u ovom trenutku traži novi način da privuče pažnju, u vezi sa mnogim ključnim tačkama koje su dovele do njenog postojanja.
Ali nastavak unapređenja politike narušavanja slobode govora i privatnosti, nažalost, ne izgleda kao jedna od dilema u kojima se blok nalazi.
U stvari, čini se da EU pokazuje retku jasnoću – i svrhu – kada se bavi ovim pitanjima. Nažalost, to ne koristi pravima i slobodama, barem ne onakvima kakvima smo ih poznavali do ovih poslednjih godina.
Kritičari kolokvijalno nazivaju „kontrola ćaskanja“ (EU CSAM – seksualno zlostavljanje dece – Uredba) i dalje prolazi kroz figurativnu „utrobu“ zakonodavnog sistema i sistema donošenja odluka EU (i nacionalnih država).
Trenutno se radi o izveštaju Komisije EU o tome koliko je efikasna dobrovoljna primena zakona, a rezultat je razočarao dugogodišnjeg kritičara i člana Evropskog parlamenta (EP) iz Nemačke, Patrika Brejera.
U postu na blogu, Brejer objašnjava da iako je formalna premisa (još jednom) jednostavno da se ojača onlajn zaštita dece – zakon zapravo nastoji da društvene platforme Big Tech-a (Facebook, Google, itd.) dozvole nametljiv nadzor privatnih komunikacija – uključujući ćaskanje i e-poštu.
A ovo će se desiti kao oblik „skeniranja pre zločina“ – ili kako to Brejer kaže, automatske i neselektivne masovne pretrage ličnog sadržaja.
Juval Noa Harari: „Opasnim teoretičarima zavere mora biti zabranjen pristup Internetu“ https://t.co/znFUYY0Ief
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) December 28, 2023
Dakle, koliko Komisija EU misli da je efikasna?
„Dugo zakasnela evaluacija dobrovoljne kontrole ćaskanja pokazala se kao katastrofa: date brojke o izveštajima o sumnjivim aktivnostima, identifikacijama i osudama nemaju nikakvu dokazanu vezu sa masovnim skeniranjem privatnih poruka za kontrolu ćaskanja jer NCMEC (Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu) izveštaji su takođe rezultat izveštaja korisnika i skeniranja javnih postova/veb sajtova“, piše Brejer.
Evropski poslanik dodatno pojašnjava da sistem koji uključuje u svoje rezultate „uspeh“ u identifikaciji (tako što ima efektivni nesmetan pristup svačijem telefonu) seksualnog sadržaja koji se razmenjuje između odraslih osoba koje imaju pristanak „teško da predstavlja izazov i ne štiti nijedno od dece od seksualnog zlostavljanja.“
(Jasno je da ovde zakonodavstvo udara u zid od ograničenja algoritama, odnosno automatizovane tehnologije cenzure.)
Brejerova poenta je takođe da ovaj oblik masovnog nadzora u EU treba da sprovode američke kompanije.
Ali „konj suvereniteta EU“ po čitavom nizu pitanja je možda jednostavno napustio štalu pre nekog vremena – stoga je mehanizam „kontrole ćaskanja“ jednostavno jedan od mnogih simptoma jedne te iste bolesti.
