U oblastima tehnokratije i transhumanizma, postoji zajedničko verovanje, srodna duša, ako hoćete. Ovo uverenje smatra da nauka i tehnologija nisu samo alati ili pogodnosti, već su kamen temeljac utopijske budućnosti, savršenog društva.
To je primamljiva vizija, ambiciozan san u kojem granice čovečanstva nisu samo pomerene, već potpuno prekrajane kroz moć naučnog upravljanja i tehnološke integracije. Hajde da se udubimo u ovu filozofiju, počevši od njenih korena u tehnokratiji.
Sam termin, „tehnokratija“, skovan je 1919. godine, ali se 1938. kristalizovao u definisaniju ideologiju. Tehnokrate tvrde da su političari i tradicionalni oblici upravljanja loše opremljeni da se nose sa savremenim problemima. Umesto toga, oni se zalažu za društvo kojim upravljaju tehnički stručnjaci — naučnici, inženjeri i tehnolozi, oni koji razumeju komplikovan rad složenih sistema, bilo da se radi o energetici, transportu ili ekonomiji.
Ovaj model upravljanja je podržan dubokim poverenjem u naučnu metodologiju. Tehnokrate veruju da se pažljivim, racionalnim i naučnim upravljanjem resursima može postići efikasnije, pravednije i prosperitetnije društvo. Apel je jasan: odluke se ne donose na osnovu hirova politike, već na čvrstoj bazi podataka, logike i stručnosti.
Transhumanizam se uklapa u tehnokratiju u njenom entuzijazmu za tehnologiju, ali zahteva više lični fokus. Tamo gde se tehnokratija bavi društvenim sistemima, transhumanizam se usredsređuje na samo ljudsko stanje.
Papa Franja osuđuje „anti-vaksere“, naziva odbijanje vakcina protiv COVID-a „skoro samoubilačkim činom poricanja“ https://t.co/efL29fbztj
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) March 20, 2024
To je filozofija ili pokret koji se zalaže za unapređenje ljudskog iskustva kroz primenu tehnologije. Ne radi se samo o tome da život bude lakši ili duži; radi se o fundamentalnom poboljšanju ljudskih sposobnosti – kognitivnih, fizičkih, emocionalnih.
Zamislite, na trenutak, svet u kome se ljudi spajaju sa tehnologijom tako neprimetno da se granica između biologije i tehnologije zamagljuje. Transhumanisti sanjaju o budućnosti u kojoj ćemo prevazići biološka ograničenja — u kojoj starenje, bolest, a možda čak i smrt više nisu neizbežni.
Ali ova vizija, koliko god inspirativno izgledala, nije bez svojih kritičara. Mnogo je etičkih briga. U tehnokratskom svetu, ko odlučuje šta je efikasno ili pravično? U transhumanističkoj budućnosti, ko dobija pristup ovim tehnologijama koje menjaju život?
Postoji bojazan da bi takvo društvo moglo da pogorša nejednakosti, ili još gore, da stvori nove oblike podele između „poboljšanih“ i „nepoboljšanih“. Zatim postoji pitanje samog čovečanstva. Povećavajući svoje fizičke i mentalne kapacitete, rizikujemo li da izgubimo nešto bitno u tome što smo ljudi?
Postoji delikatan balans između poboljšanja i gubitka, između sticanja novih sposobnosti i gubitka naše unutrašnje prirode. Po sopstvenim rečima, tehnokrate svoj pristup vide kao „nauku društvenog inženjeringa“. Ova fraza obuhvata i obećanje i oholost tehnokratije i transhumanizma.
To sugeriše veru u moć nauke ne samo da razume svet, već da ga preoblikuje u skladu sa racionalnim principima. Ipak, to takođe nagoveštava neku vrstu arogancije, pretpostavku da se složena društvena i etička pitanja mogu otkloniti jednako lako kao i tehnički problemi.
Kako tehnološki nastavljamo da napredujemo, ove filozofije nam nude sočivo kroz koje možemo sagledati našu budućnost — budućnost koja je uzbudljiva koliko i neizvesna. Izazov leži u promišljenom kretanju ovim terenom, prepoznavanju potencijala tehnologije da transformiše društvo na bolje, a istovremeno imajući na umu duboka etička pitanja i društvene implikacije koje takve transformacije nose.
