Šta su Orvel i Haksli pogrešili, a Kafka je pogodio
Ono za šta je Kafka bio u pravu jeste kako društva mogu postati užurbano nefunkcionalna.
Iz očiglednih razloga, izmišljene vizije Orvela i Hakslija odjekuju kao mape sadašnje nedaće. Orvelov prikaz tehnološkog totalitarizma punog spektra mapira majstorstvo Big Tech-a nad kapitalizmom nadzora i vladin nadzor punog spektra koji pokreće finu prinudu društvenih kreditnih rezultata i srodnih alata.
Hakslijeva vizija dopingovanog stanovništva zavisnog od medicine koje voli svoje ropstvo takođe mapira sadašnjost. Zaista, ne samo da volimo svoje ropstvo, koje se manifestuje u našim beskrajnim zavisnostima i zavisnostima od svega, od dugova preko nezdrave hrane do lekova protiv bolova, naše ropstvo je toliko normalizovano da čak ni ne prepoznajemo ropstvo koje je u osnovi „normalnog života“.
Ono što su Orvel i Haksli pogrešili su granice ovih košmarno efikasnih sistema kontrole. Tehnološki totalitarizam punog spektra svakako može nametnuti poštovanje željenog ponašanja i izražavanja pristanka, ali ne može naterati pojedince da imaju ambiciju ili kreativnost, da se venčaju zbog ljubavi i dece, ili da poseduju vrednosti ili uverenja izvan površnog sinhronizovanja saglasnosti.
Prisilne strukture države nadzora i nadzornog kapitalizma su suštinski neautentične, šuplje, zahtevaju potpuno veštačku i lažnu pojavu saglasnosti koja imitira odanost principima i narativima koji se guraju u grlo stanovništva.
Izrael gradi oltar za žrtvovanje crvene junice da bi se ispunilo biblijsko proročanstvo o kraju vremenahttps://t.co/MDQU21SWok
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 4, 2024
Ove strukture sprovode ono što je površno poštovanje, ali ne mogu nametnuti ono što zapravo čini društvo funkcionalnim: uverenja, nade i vrednosti koje inspirišu pojedince da se venčaju, podignu porodicu i teže samoizražavanju kroz dostignuća. Ono što se zapravo dešava u društvima pod kontrolom države nadzora i nadzornog kapitalizma je propadanje i pad, jer mladi ljudi napuštaju ambicije, brak i odgajaju decu tako što pristaju na sve što im država kaže, to se vidi kod mladih u Kini koji govore mladima svuda da je poštovanje važnije od slobode pojedinca.
Ako sumnjate u ovu dinamiku, molimo vas da posmatrate užasnutost vlasti kako se njihov nacionalni brak i natalitet urušavaju. Nude se svakakva objašnjenja za ovaj kolaps, osim onih koja su važna: društva koja zahtevaju privid pristanka su neautentične, šuplje školjke.
Isto se može reći i za dopingovana društva zavisna od medicine, društva zavisna od zabave koja vole svoje ropstvo. Pojedinci se odriču ambicija, braka i podizanja dece zbog rastućih troškova, finansijske sigurnosti van domašaja i iscrpljujućih posledica svih lekova, zavisnosti, ometanja i poremećaja koji se prihvataju kao „normalni“.
Ono što je Kafka dobro prepoznao je da su svi super zauzeti, ali ništa se ne može uraditi. U Kafkinom romanu Zamak, birokratija koja se neviđeno trudi u zamku vrvi 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, ali ništa se zapravo ne radi u osiromašenom selu ispod. Pokušaji da se telefonom dođe do birokratije su uzaludni, jer se pozivi preuzimaju samo nasumično ili kao šale.
(„Dobili ste DMV, IRS, Xfinity, Engulf and Devour Healthcare, itd. Vaš poziv nam je veoma važan…“)
U Kafkinom izmišljenom svetu, autoritet da se bilo šta uradi je uvek van domašaja. U Zamku, vođa koji navodno ima moć da odobrava projekte sedi izolovan u svojoj kancelariji, nedostižan i nepristupačan, iako se kroz špijunku može videti kako čita novine. Da li on zaista poseduje moć da bilo šta odobri je otvoreno pitanje na koje nema odgovora.
Kafkin svet je svet uplašenih seljaka koji se svađaju među sobom, gaje ljutnju i bezuspešno spekulišu o prikrivenim zaverama vlasti u Zamku. Seksualna grabež vlasti i sumorne sudbine iskorišćemih i napuštenih opisani su šapatom, a posao koji je dostupan je loš i slabo plaćen.
Ono što je Kafka ispravno shvatio je kako društva mogu postati užurbano nefunkcionalna, pretrpana nevidljivim linijama vlasti koje možda zapravo nemaju autoritet koji sugerišu njihove zvanične titule, nedostižnom, nevidljivom birokratijom i osiromašenim stanovništvom koje se meša u tračeve i glasine.
Lišeni lažnog optimizma i praznih opomena da se pozajmi i potroši, to je pošten opis naše trenutne situacije. Da, da, sve je pobedonosno, ponovo su tu godine prosperiteta, AI će korporacijama doneti trilione profita tako što će dodatno osiromašiti stanovništvo, ups, mislim na „poboljšanje produktivnosti“, a naše neumorne vlasti su naporno radile na rešavanju svih naših problema – zar ne čujete zujanje štamparskih mašina „novca“ koje rade 24/7?
