Ruski novinar: Evropska unija je TEHNOKRATIJA
Lenjin je definisao komunizam kao sovjetsku vlast plus elektrifikaciju cele zemlje. Drugim rečima, ideološki projekat izgradnje komunizma dopunjen je tehnokratskim projektom elektrifikacije, koji je bio važan izvor legitimiteta za novi režim.
Današnja Evropska unija je angažovana na sopstvenom ekspanzivnom projektu elektrifikacije – energetskoj tranziciji – koji na sličan način naseljava teren gde se ideologija susreće sa tehnokratijom i podržava legitimitet.
Ipak, u poslednjih godinu dana, nešto je pošlo po zlu, a reakcija na klimatski plan i njegove tehnokratske sprovodioce se širi širom Evrope. Energetska kriza – daleko od daljeg katapultiranja kontinenta na putu ka budućnosti bez ugljen-dioksida kao što je trebalo – pokazala je koliko je cilj neuhvatljiv, jer se Evropa borila da potpiše skupe ugovore o LNG-u, pa čak i da ponovo pokrene elektrane na ugalj. Poljoprivrednici nezadovoljni politikom EU koju smatraju razornom za njihovu egzistenciju već se godinama bune, ali nedavno su njihovi protesti dostigli vrhunac i dobili političku težinu. Desničarske i krajnje desničarske stranke, u međuvremenu, iz dana u dan sve više pobeđuju na izborima. Životni standard opada, a industrija se gasi ili odlazi negde drugde.
Nezadovoljstvo gušećom birokratijom i regulativom je široko rasprostranjeno. Nedavno istraživanje među nemačkim malim i srednjim preduzećima – registrovalo je ogromnu promenu sentimenta prema EU. Ovo je posebno zabrinjavajuće jer je takozvani nemački Mittelstand nekada bio među najjačim stubovima podrške evropskim integracijama.
Ovo kriju od vas, ljudi moraju da znaju šta se sprema | Mario Zna 272 | Uživo
Ono što zahvata Evropu je dublje od političke krize – približava se onome što se može nazvati krizom legitimiteta vladajuće elite. Ovo se može smatrati metafizičkim događajem koji prethodi političkom preokretu, koji je samo potvrda da se takva kriza dogodila. Legitimnost je, naravno, prilično nebulozan koncept, i prkosi objektivnom merenju.
Vladajuće klase su kroz istoriju uvek iznosile različite tvrdnje o sopstvenom legitimitetu, bez kojih je stabilan politički poredak nemoguć. U praćenju kontura trenutne krize, važno je utvrditi koje je tačno tvrdnje iznela evropska tehnokratska elita i kako im je sve teže poverovati.
Navodno, vladajuća elita EU je zelenu tranziciju istakla kao svoj razlog postojanja. Oni tvrde da imaju mandat, viziju i kompetenciju da to dožive i da su postavili jasne ciljeve za merenje njihovog uspeha.
Glavni ciljevi i datumi su dobro poznati: smanjiti emisije gasova staklene bašte za 55% do 2030. i postati klimatski neutralan do 2050. Postoje mnogi drugi sekundarni ciljevi. Ali sami ciljevi, koji će se gotovo sigurno pokazati neuhvatljivim, zapravo nisu tamo gde je evropska tehnokratija stavila svoj kredibilitet, a neuspeh da se to postigne neće dokazati da je priča propala. Ono što se zapravo obećava u energetskoj tranziciji leži negde pored smanjenja ugljenika i postepenog ukidanja fosilnih goriva. To je vizija rasta i prosperiteta umotana u dublji narativ prožet kvazi-religijskim značenjem, i tehnokratski put ka njegovom postizanju. To je delom obećanje samog prosperiteta, delom priča o tom blagostanju, a delom vera u moć pomazane menadžerske klase da to postigne.
Velika vest i još veća pobeda za slobodu! SZO unosi izmene u PANDEMIJSKI PAKT nakon niza protesta širom sveta https://t.co/amiFgsi9ru
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 22, 2024
Zeleni dogovor EU je ambiciozan i dalekosežan program koji se može analizirati na više nivoa. To će sigurno ostati kao kulturni artefakt našeg doba. Ono što je nedovoljno cenjeno, međutim, jeste u kojoj meri je svoj vagon povezao sa samim tim pojmovima rasta i prosperiteta, iako, naravno, sa sjajnim zelenim sjajem. U diskursu oko inicijative, reči kao što su „emisije“ i „obnovljivi izvori energije“ su ispresecane idejama o „prosperitetnom društvu“, „konkurentnoj ekonomiji“ i „bonanzi radnih mesta“. Prilikom pokretanja Zelenog dogovora, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nazvala je program „našom novom strategijom rasta – strategijom rasta koja više vraća nego što oduzima“.
Saopštenje Komisije u kome se najavljuje Zeleni dogovor – što je jednako izjavi vere – pravi zapanjujuću suprotnost. Rečeno nam je da klimatske promene i degradacija životne sredine „predstavljaju egzistencijalnu pretnju Evropi i svetu“. Ne može se formulisati oštriji opis apokaliptične krize. Ali rešenje, koje je formulisano u tipičnom korporativnom žargonu naše ere, jasno pokazuje šta je zapravo vizija: „prevazilaženje ovog izazova“ – to je sada samo izazov – „Evropi je potrebna nova strategija rasta koja transformiše Uniju u modernu, resursno efikasnu i konkurentnu ekonomiju… gde je ekonomski rast odvojen od korišćenja resursa i gde niko i nijedno mesto nije zapostavljeno.” Ovo je budućnost koju je evropska tehnokratska klasa obećala i ona će živeti i umreti po tom obećanju.
Drugim rečima, klimatski ciljevi su postavljeni i neizbežno promašeni, ali izgledi za njihovo propuštanje teško da ugrožavaju legitimitet tehnokratije EU: ako ništa drugo, EU je bila prilično transparentna u pogledu neispunjenja ciljeva, jer to samo znači da je potrebno da se napori udvostruče, propisi pooštre i više resursa bude posvećeno tom cilju. Najnoviji izveštaj o monitoringu Evropske agencije za životnu sredinu spremno priznaje da će većina zelenih ciljeva za 2030. verovatno biti propuštena.
Ali sasvim je druga priča kada EU postaje ne modernija već zaostaje, jer inovacije zaostaju. I umesto da postane resursno efikasnija, počinje drastično da preplaćuje iste ne-zelene izvore energije, pa čak i da se vraća na ugalj. Ili kada privreda izgubi, a ne dobije konkurentnost, a mnoge kompanije jednostavno spakuju radnju i presele se u inostranstvo. A šta se dešava kada je sama Evropa ostavljena?
Jedna od implikacija zelene tranzicije koja se u suštini zamišlja kao očuvanje postojećeg ekonomskog sistema, ali je srušena na nove, održive osnove, jeste da sva trenutna pravila i dalje moraju da važe: ona koja regulišu investicije, ekonomsku održivost i profit. Kako mnogi na rubu klimatskog pokreta možda žude za sprovođenjem „ekolenjinizma“ koji uništava sistem, da upotrebimo termin koji je skovao radikalni aktivista Andreas Malm, zvanični narativ EU čvrsto živi u neoliberalnom okviru.
I ovo nas vodi do sledeće velike umišljenosti energetske tranzicije: da nema kompromisa između zelenog ulaganja i zarađivanja novca i da bi veliki deo zelene tranzicije bio prilično profitabilno finansiran od strane privatnog sektora. Kako se novac ulivao u zelene projekte, mislilo se da će te kompanije napredovati, ostavljajući njihove nezelene kolege da čame i gladuju od kapitala.
I u stvari, snažan naglasak je stavljen na osluškivanje sveta dubokog džepa kojim se upravlja institucionalno. Prema sopstvenim procenama EU, biće potrebno oko 400 milijardi evra svake godine od 2021. do 2030. i 520-575 milijardi evra godišnje u narednim decenijama do 2050. Pošto EU ne može da se približi ni blizu tog iznosa, ideja je bila da se u velikoj meri oslanja na privatni i finansijski sektor, sa javnim sredstvima usmerenim na to da projekti budu profitabilni za investitore.
Neko vreme se činilo da bi stvari mogle da se kreću u pravcu spajanja zelene politike i kapitalističkog profita. Kada je Ford lansirao električni Mustang i kamionet, njegova tržišna vrednost je po prvi put porasla na preko 100 milijardi dolara. Portfolio koji je sastavio The Economist sredinom 2021. sa akcijama koje su imale koristi od energetske tranzicije udvostručio je prinose S&P 500 u periodu od godinu i po dana. Ranije u domenu održivih fondova, zelene akcije su izbile na šire tržište i počele da primaju prilive iz konvencionalnih fondova. Investitori su neizbežno počeli da prave poređenja između čiste energije danas i tehnologije na prelazu milenijuma u njenom potencijalu za menjanje tržišta.
U međuvremenu, razna zelena vozila specijalne namene (SPAC) su se razmnožavala. SPACS je nov način za manje kompanije da se kotiraju bez potrebe za inicijalnom javnom ponudom, iako su neizbrisivo povezani sa sada nestalom erom niskih kamatnih stopa i obilnog i jeftinog kapitala, kada su investitori želeli da steknu izloženost što većem broju što manje potencijalne kompanije u nadi da će osvojiti džekpot sa sledećim Teslom. U međuvremenu, kompanije koje su se u potpunosti oslanjale na državne subvencije sa neproverenom tehnologijom prikupljale su novac.
Pojavio se osećaj da praktično svaki dobro plasiran poduhvat u skladu sa preovlađujućim zeitgeist-om može prikupiti kapital, a tim više politički trendovski. U stvari, implicitno neizgovoreno očekivanje bilo je da su u svetu niskih kamata preduzeća koja podržava zapadna elita, možda nisu sigurna, ali barem su privlačnija nego što bi inače mogla biti.
Avaj, ovom svetu nije suđeno da potraje. Rastuća inflacija i nagli porast kamatnih stopa da bi se borili protiv nje u tandemu sa energetskom krizom 2022. godine, oduvali su hladan i preteći vetar kroz bum zelenih investicija i otkrili da je veliki deo toga hir. Globalni indeks čiste energije S&P pao je za više od 20% u 2023. ESG fondovi u SAD su iskrvarili više od neto 5 milijardi dolara u poslednja tri meseca 2023, dok je Evropa zabeležila ogroman pad u tempu priliva. Danska kompanija za razvoj vetroelektrana na moru Orsted, jedna od najdražih kompanija u oblasti obnovljivih izvora energije, otkazala je dva američka projekta i doživela je pad cene deonica za 75% u odnosu na maksimum iz 2021. Nakon nekoliko godina pada, cena vetra i sunca je počela da raste.
Možda je najsimboličnije to što je Climate Action 100+, najveća svetska inicijativa za angažovanje investitora u vezi sa klimatskim promenama, nedavno doživela bujicu dezerterstva na visokom nivou. Za samo nekoliko dana JPMorgan Asset Management, State Street i Pimco su se povukli, dok je BlackRock premestio svoje članstvo u svoje mnogo manje međunarodno poslovanje, što je jasno smanjenje.
Mnogi razlozi su navedeni za ove poteze, ali ono čemu je BlackRock pripisao svoju odluku verovatno je najbliže istini: potencijalni sukob između cilja Climate Action 100+ da se kompanije nateraju da se dekarboniziraju i sopstvene fiducijarne obaveze prema kupcima da daju prioritet povratima. Drugim rečima, zelena ekonomija i zarađivanje novca ipak nisu baš tako kompatibilni.
Poslednjih godinu dana ogolilo je realnost da energetska tranzicija neće biti pokrenuta talasom privatnih investicija. To direktno stavlja teret na kreatore politike, koji će morati da nalože neophodne mere umesto da se nadaju da ih tržište donosi samo od sebe. I zaista, ono što smo videli jeste da su institucije EU i evropske vlade koristile teške mere izvršne vlasti da proguraju klimatske politike, ublažene sporadičnim i nevoljnim ustupcima poljoprivrednicima i drugim biračima. U tom smislu, tehnokratija EU je udovoljila svojim najgorim impulsima: sklonosti ka zamršenoj i sveobuhvatnoj regulaciji i klasifikaciji koja gotovo izgleda kao zelena reinkarnacija zapanjujuće složenosti kasnosrednjovekovne sholastike koja je imala za cilj da kodifikuje i naređuje svaki aspekt sveta u skladu sa hrišćanskom teologijom.
I ovde se vraćamo na pitanje legitimiteta. Stvarnost je postala skoro suprotna ogledalu onoga što propisuje „nova strategija rasta“ Evropske komisije. Kontinent se deindustrijalizuje i strmoglavo uranja u duboki ekonomski pad, ali je evropska vladajuća klasa stavila svoj legitimitet na upravo suprotno: moćnu viziju prosperiteta.
Sasvim je rečito da je 2023. nemačka emisija ugljenika pala za neverovatnih 10% u samo jednoj godini. Za one koji su ubeđeni u „egzistencijalnu pretnju Evropi i svetu“ zbog klimatskih promena, ovu cifru je trebalo slaviti, bez obzira na to kako je ona postignuta. Ali pošto je do smanjenja došlo zahvaljujući ne koracima ka „modernoj i konkurentnoj ekonomiji“, već upravo suprotno – zatvaranju fabrika – nije dočekano sa zadovoljstvom, već sa sramotom. Ovo nije način na koji je trebalo da se desi smanjenje ugljenika, i zato se evropska vladajuća elita suočava sa dubljom krizom.
Režimi čiji je legitimitet kompromitovan, ali koji ipak napreduju sa nepopularnim merama i nametljivim propisima, ulaze na veoma opasan teren. Veteran evropski analitičar Volfgang Minhau veruje da će se hiperaktivna faza zelene agende završiti evropskim izborima u junu i da bi se nešto moglo čak i preokrenuti. Ovo može biti tačno i ako je tako, to bi bio razborit politički kompromis koji bi mogao da spreči još akutniju krizu. Ali to bi predstavljalo duboko povlačenje i neće vratiti izgubljeni legitimitet.
