Globalna vlada nije teorija zavere
Živimo u dobu koje teži prema globalnoj vladi. Ovo nije teorija zavere; to je nešto o čemu sasvim ugledni političari, akademici, kreatori politike i zvaničnici UN rutinski govore. Ono što se kristališe nije baš jedna svetska vlada, već komplikovana mešavina usklađenih institucija, organizacija, mreža, sistema i foruma kojoj su teoretičari međunarodnih odnosa ponekad dali fensi naziv „bricolage“. Ne postoji centar, već ogroman i maglovit konglomerat.
To, međutim, ne znači da se globalna vlada (ili „globalno upravljanje“, kako je to poznatije) organski pojavljuje. To se namerno usmerava. Opet, ovo nije teorija zavere; to je nešto o čemu ljudi uključeni u to otvoreno razgovaraju – oni svoje planove kriju na potpuno jasnom vidiku. I ovo traje već duže vreme. Početkom 1990-ih, kada se Hladni rat približio kraju, UN su sazvale nešto što se zove Komisija za globalno upravljanje, koja je objavila konačni izveštaj – pod nazivom „Naše globalno susedstvo“ – 1995. To čini fascinantnim čitanjem kao svojevrsnim ‘priručnikom’ za ono što je usledilo u ovoj oblasti u poslednjih 30 godina – uspostavljajući jasan retorički i argumentovani obrazac u korist projekta globalnog upravljanja koji se ponavlja do danas.
UŽIVO! VEČERAS OD 20h! DUŠKO KUZOVIĆ U PODKASTU MARIO ZNA
Osnovna ideja je sledeća. U stara vremena, kada je „vera u sposobnost vlada da zaštite građane i poboljšaju njihove živote bila jaka“, bilo je u redu da nacionalna država bude „dominantna“. Ali sada je svetska ekonomija integrisana, globalno tržište kapitala se uveliko proširilo, došlo je do izuzetnog industrijskog i poljoprivrednog rasta i došlo je do ogromne eksplozije stanovništva. Naš je stoga „prenaseljen, međuzavisni svet sa ograničenim resursima“. A to znači da nam je potrebna „nova vizija za čovečanstvo“ koja će „podsticati ljude svuda da postignu viši nivo saradnje u oblastima od zajedničkog interesa i zajedničke sudbine“ (ove „oblasti od zajedničkog interesa“ su „ljudska prava, jednakost, demokratija, zadovoljenje osnovnih materijalnih potreba, zaštita životne sredine i demilitarizacija”). Ukratko, potreban nam je „dogovoreni globalni okvir za akcije i politike koje će se sprovoditi na odgovarajućim nivoima“ i „višestruka strategija za globalno upravljanje“.
Ovo rasuđivanje nije teško raščlaniti. Centralni argument se može sažeti na sledeći način: globalno upravljanje je neophodno zato što se svet globalizuje, a to sa sobom nosi globalne probleme koje treba zajednički rešavati. A logika mora biti besprekorna u glavama onih koji su angažovani u projektu globalnog upravljanja, jer ono što oni govore od tada je u suštini ostalo isto. Stoga, ako uzmemo period od 1995. do 2024., nalazimo da svetski lideri završavaju revidirani nacrt ‘Pakta za budućnost’ koji je predložio generalni sekretar UN Antonio Gutereš, memoranduma o vodećim principima za globalno upravljanje koji će biti kulminacija njegovog ‘ Projekat „Naša zajednička agenda“, pokrenut 2021. Iako u ovom dokumentu ima malo više mesa na kostima nego što je možda bilo u našem globalnom susedstvu u smislu politike, vidimo da se odvija manje-više identičan argument.
Zvanični podaci o nuspojavama nakon vakcinacije protiv COVID-a u IZRAELU “izgubljeni” zbog “tehničkih grešaka” https://t.co/Wp3sLg2vpA
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 3, 2024
Dakle, još jednom se podsećamo u ovom dokumentu da živimo u „vremenu duboke globalne transformacije” u kojem se suočavamo sa izazovima koji su „duboko međusobno povezani” i „daleko prevazilaze kapacitet svake pojedinačne države”. Pošto se naši problemi mogu „rešiti samo kolektivno“, stoga nam je potrebna „snažna i održiva međunarodna saradnja vođena poverenjem i solidarnošću“ – zaustavite me ako mislite da ste ovo već čuli. Čak su i suštinske brige u srcu „Pakta za budućnost“ uglavnom nepromenjene u odnosu na one navedene u „Našem globalnom susedstvu“: ljudska prava, jednakost, siromaštvo i održivi razvoj, životna sredina, mir i bezbednost – poznata mantra. Jedina stvar koja se zaista promenila je to što je 2024. godine na vrhu naglašen ton alarmizma: „suočeni smo sa rastućim spektrom katastrofalnih i egzistencijalnih rizika“, kaže se čitaocu, „a ako ne promenimo kurs, rizikujemo da nepovratno uronimo u budućnost uporne krize i sloma”.
Da se vratim na moj rezime od ranije, slika koju oslikavaju ‘Naša zajednička agenda’ i ‘Pakt za budućnost’ je onda samo malo razrađenija kopija onoga što je skicirano u ‘Našem globalnom susedstvu’: globalizacija uzrokuje da se pojave problemi kojima se mora upravljati globalno, i stoga nam je potrebno, da tako kažem, da budemo globalno upravljani. I ovo se predstavlja kao svršen čin; to je zaista „zdrav razum“, kako ga generalni sekretar naziva u „Našoj zajedničkoj agendi“. Globalno upravljanje je neophodno jer postoje globalni problemi, a to je to – kako bi se moglo zamisliti da bi stvari mogle biti drugačije?
Sve ovo podseća na prikaz Mišela Fukoa o nastanku države u ranoj modernosti. Fuko opisuje tu pojavu kao, u suštini, epistemološki ili metafizički fenomen, a ne politički ili društveni. Za srednjovekovni um, svetski značaj je bio duhovni – to je bila stanica pre ushićenja, a ono što je važno bilo je spasenje. Svet stoga nije bio toliko empirijski fenomen koliko teološki – njime nije upravljala fizika, već „znakovi, čudesa, čuda i čudovišta koja su predstavljala tolike pretnje, obećanja spasenja ili obeležja izbora“. To nije bilo nešto što bi trebalo menjati, već je to bio „sistem poslušnosti“ Božjoj volji.
Međutim, počevši od ranog modernog perioda, počeo je veliki epistemološki rascep: postalo je moguće shvatiti da svet postoji nezavisno od Boga, i da je stoga organizovan onim što bismo danas nazvali naukom. Sada je odjednom (iako se očigledno priča odvijala kroz mnoge generacije) svet postao nešto što je imalo vremenski, a ne duhovni značaj, i ljudi u njemu su počeli da se posmatraju ne samo kao duše koje čekaju Drugi dolazak, već kao stanovništvo čiji bi sematerijalni i moralni uslovi mogli poboljšati delovanjem u samom svetu. A to je značilo da su ljudi počeli da zamišljaju da dužnost vladara nije samo da bude suveren, već da „vlada“ u smislu da poboljša stvari u ovom životu, a ne u sledećem.
Država kako je mi danas shvatamo, prema Fukou, nastala je unutar ovih refleksija – aparat vojske, oporezivanje, sudovi i tako dalje, sve je postojalo i pre ovog perioda, ali tek kada se zamišljalo da vlada ima ulogu upravljanja postalo je moguće misliti i govoriti o državi kao takvoj; tek tada je to postalo „reflektivna praksa”. Tako je postalo:
Predmet znanja (saznanja) i analize… deo reflektovane i usklađene strategije, i… počelo je da se poziva, priželjkuje, žudi, plaši se, odbija, voli i mrzi.
Međutim, poenta koju je Fuko želeo da istakne bila je da, iako su države nesumnjivo postojale i kojima se upravlja, država je bila samo „epizoda“ u vladi i da će – implikacija očigledno sledi – jednog dana će biti zamenjena. Da ponovim: epistemički prelom koji je započeo ranom modernošću, naučnom revolucijom, prosvetiteljstvom i tako dalje transformisao je svet u empirijski fenomen, a ne samo u određene delove teritorije, i stoga je u sebi sadržao seme koncepta globalnog ili svetske vlade: budućnost u kojoj bi svo ‘stvaralaštvo’, da tako kažemo, moglo biti stavljeno pod isti zajednički projekat materijalnog i moralnog poboljšanja.
Vlada, dakle, nije nešto što država radi sama po sebi, već nešto što je u određenom vremenskom periodu jednostavno iskoristilo državu kao svoj instrument. Vlada je u suštini epistemički fenomen – to je ona aktivnost koja zamišlja svet kao svoje polje delovanja, kao nešto što treba znati, razumeti, proučavati, manipulisati i poboljšati, u odsustvu ili nebitnosti Boga. U jednoj fazi njena ambicija je bila teritorijalno ograničena, uglavnom zbog tehnološkog ograničenja, ali nema inherentnog razloga za to ograničenje, a kako je tehnologija napredovala tako da se globus sada može relativno lako preći fizički i komunikativno, tako da je to ograničenje nestalo i Vlada je slobodna da zamisli svoj projekat kao istinski globalan.
To uveliko objašnjava prvi deo konceptualne dinamike koja se odigrava u vezi sa projektom globalnog upravljanja: vlada sada može zamisliti svet, u veoma doslovnom smislu, kao nešto što ljudski razum može da zna i na šta može da deluje, i time ga poboljšava. Kako stoji u preambuli ‘Pakta za budućnost’, „napredak u znanju, nauci, tehnologiji i inovacijama, ako se njime pravilno i pravično upravlja, mogao bi doneti proboj ka boljoj i održivijoj budućnosti za sve… svetu koji je bezbedan, održiv, miran, inkluzivan, pravedan, jednak, uredan i otporan”. Da ponovim: upravljanje je ona aktivnost koja zamišlja svet kao svoje polje delovanja, kao nešto što treba znati, razumeti, proučavati, manipulisati i poboljšati, u odsustvu ili nebitnosti Boga.
Da bismo razumeli drugi deo konceptualne dinamike koja leži u osnovi globalnog upravljanja – činjenicu da postoje globalni problemi zbog kojih je apsolutno neophodno da globalno upravljanje postoji i deluje – potrebno je samo da pažljivo pročitamo Makijavelija. Fuko stavlja Makijavelija u centar priče koju priča u vezi sa vladom i državom, jer Makijaveli dovodi srednjovekovni ili predmoderni način mišljenja do snažnog kraja; On ne postavlja teološka pitanja, već tretira vladavinu kao nešto što se radi samo u ime privremenih interesa.. Ne zanima ga sledeći život; on je zainteresovan za ovaj.
A posebno je zainteresovan da pruži savete vladaru koji preuzima odgovornost za nešto novo, ili iznova – ne vladaru koji je uspostavljen, već onome koji je osnovao, uzurpirao ili osvojio njegov presto. Otuda, na samom početku Princa, Makijaveli nam kaže – to su manje-više prve reči iz njegovih usta:
Kažem, dakle, da u naslednim državama koje su navikle na vladavinu svoje kneževske porodice, ima mnogo manje poteškoća u njihovom održavanju nego u novim državama, jer je dovoljno jednostavno ne kršiti drevne običaje, a potom svojim postupcima odgovarati neočekivanim događajima. Na taj način, ako je takav princ uobičajenih sposobnosti, on će uvek održati svoju državu… Tek u novoj kneževini nastaju teškoće.
Dakle, Makijaveli nije bio zainteresovan da daje savete vladarima koji su jednostavno održavali status kvo; njegov savet će biti dat onima koji su krenuli da vladaju novom kneževinom. I ovde je savet potpuno jasan – novi vladar, onaj koji ne nasleđuje svoj položaj, ali nekako dolazi da ga zauzme, treba nekako da opravda svoj položaj; potreban mu je razlog zašto on uopšte treba da bude glavni, i zašto treba da ostane na mestu. Dakle, vrlo jednostavno i direktno:
Mudar vladar [na takvom položaju] mora smisliti metod kojim će njegovim građanima biti potrebni država i on sam u svakom trenutku i u svim okolnostima. Tada će mu uvek biti odani.
Vladanje u modernosti – u kojem „prinčevi” više neće moći jednostavno da upućuju na nasledna ili religiozna opravdanja svog postojanja, pa su stoga uvek novi u makijavelističkom smislu – zahteva ono što sam jednom nazvao „diskursom ranjivosti”. Imperativ je da svoje postojanje predstavi kao imperativ, tako da može zadržati svoj status. Uvek treba da čini građane lojalnim, kroz polaganje računa o sebi po potrebi. A to znači diskurzivno konstruisati ranjivu populaciju kao što je uvek potrebna vlada za pomoć.
Nema sumnje da ste se već uključili. Pošto je država samo ‘epizoda’ vlade, i pošto će vlada nužno proširiti svoje ambicije na ceo svet, ista logika koja podupire Makijavelijev diskurs ranjivosti u kontekstu moderne države će, naravno, važiti i u globalnoj areni. Ukratko, biće neophodno da globalno upravljanje na svakom koraku insistira upravo na sopstvenoj neophodnosti: budući da se suočavamo sa svim vrstama problema koji su „duboko međusobno povezani” i „daleko prevazilaze kapacitet svake pojedinačne države”, a posebno „rizik da se nepovratno ode u budućnost uporne krize i sloma“ ako se ovi problemi ne reše, onda globalni okvir upravljanja jednostavno mora da nastane i da upravlja svetom u naše ime. I time zadržava našu lojalnost i legitimiše se. To je ono zbog čega ona vlada: predstaviti vladu neophodnom – globalno.
Sada kada razumemo prirodu ovog diskursa, onda smo u poziciji da ga podvrgnemo kritici. I to možemo da uradimo preko tri ose.
Prvo, možemo se zapitati: da li problemi identifikovani u krugovima globalne uprave zapravo nisu u mogućnosti da jedna država sama upravlja u svoje ime? Ili je možda slučaj da su pojedinačne države, odgovorne svojim biračima i angažovane u nacionalnom interesu, u boljoj poziciji da se nose sa krizama koje nastaju nego maglovite, neodgovorne i netransparentne mreže aktera globalne uprave?
Na svojoj polici imam zbirku pod naslovom Legitimnost u globalnom upravljanju: izvori, procesi i posledice, koju je uredio Jonas Tallberg, a objavio Univerzitet u Lundu 2018.; njegov uvodni pasus – apsolutno standardan u akademskom radu ove vrste – navodi „klimatske promene, internet komunikacije, epidemije bolesti, finansijska tržišta, kulturno nasleđe, vojnu bezbednost, trgovinske tokove i ljudska prava“ kao izvore globalnih problema, i uključuje „nekoordinisanu klimu politike, fragmentirani internet, višegodišnje finansijske krize, transkulturne nesporazume, širenje oružja, trgovinski protekcionizam i kršenje ljudskih prava” kao verovatne posledice neuspeha da se u skladu s tim uspostave odgovarajuće institucije globalne uprave. Pa, mogli bismo se zapitati – da li su „trgovinski tokovi“ „globalni izazov“ koji zahteva globalnu koordinaciju kroz STO, ili nešto što bi pojedinačne izabrane vlade trebalo same da odrede, delujući možda kroz bilateralne sporazume? Da li je „transkulturno nerazumevanje“ nešto čime nam je zaista potrebna globalna uprava da bismo upravljali u naše ime? Zar „vojna bezbednost“ nije suštinski zadatak koji suverene nacionalne države sprovode u ime svog stanovništva?
Drugo, možemo se zapitati: da li je tačno da bi problemi koji navodno zahtevaju globalnu upravu doveli do „trajne krize i sloma“ bez toga? Ili je možda verodostojnije reći da će međusobno povezani svet (a nesumnjivo je tačno da je svet međusobno povezaniji nego što je ikada bio u ljudskoj istoriji) jednostavno biti okarakterisan nerešivim problemima koji se najbolje rešavaju kao nepredviđeni slučajevi pojedinačne države? Na primer, da li je verovatnoća pandemijske bolesti nešto što tera globalnu upravu da postoji da bi je kontrolisala, ili je to samo činjenica života u modernoj eri na koju se najbolje reaguje kroz planove državnih vlada zasnovanih na njihovim posebnim potrebama i resursima, na ad hoc osnovi?
I treće – i najvažnije – možemo se zapitati: da li je globalno upravljanje samo po sebi rizik, ili faktor koji pogoršava postojeće rizike, a ne ublažava ih? S jedne strane, nema sumnje da globalno upravljanje, koje ima tendenciju da iskristališe grupno mišljenje među relativno tankim komadom globalizovanih političkih, akademskih, trećih sektora i poslovnih krugova, može dovesti do nametanja globalne ili veoma glupe javne politike. Zatvaranja zbog Covid-a su naravno paradigmatski primer ovoga. U toj meri je globalno upravljanje inherentno krhko: stavlja sva jaja politike u jednu korpu i na taj način masovno povećava pretnju od loma.
Ali s druge strane, sam projekat globalne vlade nosi sa sobom posebne, jedinstvene rizike koje entuzijasti globalnog upravljanja prirodno imaju tendenciju da previde. U nedavnom intervjuu za podkast Triggernometry, Peter Thiel iznosi nešto slično ovome, u svom zapažanju da je najveći rizik od svega sa kojim se čovečanstvo suočava verovatno totalitarna svetska vlada kojoj se, upravo zato što pokriva ceo svet, ne može pobeći. Ovo je prava pretnja koju predstavlja vlada kao takva (setimo se da je država oruđe vlasti, a ne obrnuto), i, predstavljajući izumiranje ljudske slobode, bila bi daleko štetnija od bilo kojeg pojedinačnog patogena: trgovinski rat, ekološka katastrofa ili finansijska kriza.
Pitanje koje zaista treba da postavimo, drugim rečima, nije da li postoje rizici koji nastaju kao rezultat međusobnog povezivanja sveta, već šta su ti rizici zaista. I razumni ljudi bi došli do zaključka da su oni u stvari politički, a ne istinski „egzistencijalni“ – ne dolaze iz domena egzogenog, već proizilaze iz samog projekta upravljanja egzistencijalnim rizikom kroz samo globalno upravljanje. Da stvari vrlo otvoreno govore, mnogo je verovatnije da će budućnost „trajne krize i sloma“ proizaći iz autoritarnih pokušaja da se spreči takva budućnost nego iz pojave određenih događaja (pandemije, finansijske krize, ekološke katastrofe, itd.) samih po sebi. Drugim rečima, naš problem je vlada, uz rizik da se ponovim, kao ona aktivnost koja zamišlja svet kao svoje polje delovanja, kao nešto što treba znati, razumeti, proučavati, manipulisati i unapređivati, u odsustvu ili nebitnost Boga – a to je upravo problem koji globalno upravljanje jedinstveno nije u stanju da reši.
