SVET: Novi izveštaj pokazuje da ljudi traže eutanaziju zato što su izolovani i plaše se da budu beskućnici

(LifeSiteNews) — Oni od nas koji cene živote svih ljudskih bića razumeju opasnosti potpomognutog samoubistva, ili „medicinske pomoći pri umiranju“, kako se to eufemistički naziva u Kanadi. Ali sada su i drugi počeli da uviđaju užase kanadskih zakona. Nedavni članak u Frederick News-Post-u počinje: „Stručni komitet koji razmatra smrtne slučajeve eutanazije u najmnogoljudnijoj kanadskoj provinciji identifikovao je nekoliko slučajeva u kojima su pacijenti tražili da budu ubijeni iz društvenih razloga kao što su izolacija i strah od beskućništva.

Članak ispituje izveštaje koje je izdao glavni mrtvozornik Ontarija, koji je pregledao smrt od eutanazije onih koji nisu navodno imali smrtonosnu bolest. Objašnjava da „kanadski pravni kriterijumi zahtevaju [navodni] medicinski razlog za eutanaziju — fatalnu dijagnozu ili bol koji se ne može kontrolisati — ali izveštaji komiteta pokazuju slučajeve u kojima su ljudi bili eutanazirani na osnovu drugih faktora, uključujući ’nezadovoljenu društvenu potrebu’.

Doktorka u ovom stručnom komitetu rekla je da oseća opravdanost da ljudi vide užase onoga što kanadski zakoni rade ljudima. Ona je izjavila: „Toliko godina smo bili kritikovani kada smo navodno izazivali strah da će ljudi dobiti MAiD zato što su bili siromašni, invalidi ili socijalno izolovani.

U članku su razmatrana dva takva slučaja. Jedan je bio čovek u 40-im godinama koji je patio od bolesti creva i koji je imao istoriju i mentalnih bolesti i zloupotrebe supstanci. Izveštaj ga opisuje kao „društveno ugroženog i izolovanog”.

Ljudi treba da znaju šta sledi, spremite se za borbu | dr Milorad Stefanović | Mario Zna, 299 Uživo

Druga je bila žena u 50-im godinama koja je „patila od sindroma višestruke hemijske osetljivosti“ i koja je imala istoriju PTSP-a i mentalnih bolesti. U izveštaju se navodi da je „bila socijalno izolovana i da je zatraženo da umre uglavnom zato što nije mogla da dobije odgovarajući smeštaj“.

Ovaj izveštaj naglašava ono što oni od nas na polju „za-život“ već godinama govore. Eutanazija je klizav teren. Na primer, kada neka država dozvoli bolesnoj ili osobi sa smrtnom dijagnozom da prerano okonča svoj život, otvaramo vrata za dvosmislenost reči „bolestan“.

Zaista, ono što je najviše uznemirujuće u nalazima ovog izveštaja je to što je mrtvozornik iz Ontarija otkrio da je veća verovatnoća da će „ljudima koji traže da budu ubijeni samo je potrebna pomoć za invalide i da će češće biti socijalno izolovani“.

UDARNO! Ovo će biti sledeća histerija! SZO i industrije farmako-mafije FINANSIRAJU najveće univerzitete kako bi progurali tezu opasnosti „KLIMATSKIH PROMENA“ https://t.co/3Shg6gq9un

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 20, 2024

Šta to govori o nama kao društvu kada bi ljudi radije umirali jer osećamo da nemamo ko da nam pomogne i da se brine o nama?

Naše društvo više stavlja naglasak na ono što osoba može da uradi nego na to ko je osoba. Ljudska bića su postala kao roba koju odbacujemo kada više nije korisna.

Briga o drugima ne bi trebalo da bude nešto na šta smo primorani. To bi trebalo da bude nešto što radimo sa ljubavlju. To ne znači da je lako. U stvari, može biti neverovatno teško brinuti se za nekoga ko je bolestan ili umire. Zato to nikada ne bi trebalo da se radi sam. Potreban je tim negovatelja – od porodice, preko prijatelja, do ponekad plaćenog osoblja u ustanovama ili onih koji obavljaju kućne pozive.

Godinama sam iz prve ruke gledao ovu brigu punu ljubavi sa svojim ujakom, čija je žena preminula prošle nedelje nakon borbe sa demencijom. Brinuo se o njoj kod kuće sve dok nije bio fizički u stanju da to više ne može da radi. Bolest ju je učinila borbenom, a zbog njenog zdravlja i njene bezbednosti preselio ju je u ustanovu za negu.

Ali za razliku od nekih objekata koji imaju osoblje koje štićenike ostavlja same u svojim sobama ili u stolicama u velikim zajedničkim prostorijama, oni u ovom objektu su brinuli o njoj. Moj ujak ju je svakodnevno posećivao i uvek je imao blistave primedbe o tome kako se osoblje ljubazno odnosilo prema njoj.

Moj ujak je model ljubavi koja je sve ređa u današnjem svetu. Nije prestao da voli svoju ženu kada se razbolela. Nije mislio da je bolje da je mrtva. Nije smatrao da je ona teret. Naprotiv, nastavio je da je voli zbog toga kakva je bila. Bolest joj je ukrala pamćenje, ali nije ukrala njegovu ljubav prema njoj.

Ovo je oličenje brige pune ljubavi. Eto šta znači biti Hristov na zemlji i gledati ljude Njegovim očima.

Patnja nikada nije laka, ali hodanje sa nekim u njihovoj patnji je ono na šta smo pozvani. Moj ujak je to lepo uradio, i on je uzor drugim negovateljima koji se bore.

Kada bi svako ko je bio bolestan ili patio imao ljude koji bi se s ljubavlju brinuli i štitili ga, usuđujem se reći da bi se želja za asistiranim samoubistvom znatno smanjila. Na kraju krajeva, ko bi želeo da ubrza smrt kada se oseća voljenim i cenjenim?

Nulta Tačka/InfoWars