Da li se Turskoj može verovati? Erdogan zabija nož u leđa u centar bliskoistočnog sukoba

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan upravo je imao telefonski razgovor sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom 24. novembra u kojem je prvi navodno razgovarao o planovima za proširenje saradnje kao što su dve zemlje činile poslednjih godina. Deo toga uključuje godine nastojanja Moskve da urazumi Erdogana da popravi odnose sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom zbog ključne uloge Turske u prljavim ratnim naporima da se obori Assadova vlada.

Peking je takođe bio zainteresovan da vidi to pomirenje i Erdogan ga je naveo da veruje da je to u planu i da su dani Turske kada je pokretala džihadističke operacije završeni.

Turski narod je takođe velikom većinom protiv izraelsko-američkog divljanja na Bliskom istoku, a Erdogan je proveo prošlu godinu otvoreno govoreći protiv njihovih zločina, a narodu je govorio da nastoji da zaustavi dotok zaliha u Tel Aviv koji je od vitalnog značaja za njihove genocidne operacije (u stvarnosti je sasvim drugačije).

Erdogan im je svima zabio nož u leđa kada je prošle nedelje pokrenuo svoje paravojne snage na severozapadu Sirije u najintenzivnijim borbama u severozapadnoj Siriji od 2020. godine, kada su vladine snage koje podržava Rusija zauzele područja koja su ranije kontrolisali opozicioni borci.

Američki zastupnici — ukrajinski neonacisti, islamski fundamentalisti i cionistički genocidaši — svi se približavaju Siriji u ponovnom pokušaju da svrgnu sirijskog predsednika Bašara el Asada ili barem odvoje više teritorije pre bilo kakvih potencijalnih pregovora i oslabe uticaj Teherana u zemlji.

Turska, kao najveći podržavalac islamističkih paravojnih formacija Haiat Tahrir-al-Sham (HTS), ranije poznata kao Jabhat al-Nusra, igra centralnu ulogu. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan poriče umešanost Ankare, ali iako je to dovoljno neverovatno s obzirom na to da je Turska već dugo pružala sve vrste podrške, to je još više ako se ima u vidu da je milicija Sirijske nacionalne armije koju podržava Turska navodno učestvovala u bici zajedno sa HTS. Na drugom mestu, turski bezbednosni izvori kažu da su pokušali da spreče ofanzivu, ali su bili neuspešni, dodajući da je to samo „ograničena ofanziva“.

Dok mnogi u raznim krajevima slave ofanzivu misleći da će to oslabiti Rusiju (izveštaji kažu da Rusija mora da pošalje pojačanje u Siriju) i konačno sruši omraženog Asada, treba imati na umu nekoliko stvari:

-HTS nisu „pobunjenici“, oni su najjača iteracija AQ-a ikada

– Turski SNA/partnerstvo sa HTS-om ga ne čine „pretnjom“ za Izrael, jer Turska aktivno pomaže Izraelu (vidi: Alep)

-SAD/Zapad je za to, ako ne i iza ove operacije

Totalni raspad! Pred nama su dani koje su svi čekali | dr Miroslav Parović | Mario Zna, 305 Uživo

Šta Turska radi u Siriji?

Evo stanja situacije u Siriji od nedelje ujutru, prema Elija Džej Manijeu:

Sirijske opozicione snage, koje prvenstveno predvode Hajat Tahrir al-Šam (HTS) i Ahrar al-Šam, uz podršku islamističkih džihadističkih grupa, pokrenule su značajnu kopnenu ofanzivu u proteklih 48 sati u ruralnom Idlibu, ruralnom Alepu i delovima grada Alepa uz podršku dronova i oklopnih bataljona. U brzom i dobro koordinisanom napredovanju, oni su zauzeli desetine sela, uključujući strateške oblasti duž međunarodnih autoputeva M4 i M5 koji povezuju Damask sa Alepom i Alep sa Latakijom, kao i kritične gradove Sarakeb i veći deo Alepa. Pošto odbrambene linije sirijske vojske gotovo da ne postoje, čini se da je samo pitanje vremena kada će opozicione snage steći potpunu kontrolu nad gradom Alepom. Za vraćanje ovih gubitaka bilo bi potrebno desetine hiljada vojnika, resurs koji sirijska vojska trenutno ne poseduje.

Neki izveštaji sada kažu da opozicione grupe već kontrolišu Alep i da su se snage sirijske vlade povukle da se pripreme za kontranapad.

Ofanziva koju podržava Turska je pogodno tempirana tako da se poklopi sa libanskim „primirjem“, a prema Jediotu Ahronotu, izraelski zvaničnici vide napredovanje na Alep kao priliku da oslabe Siriju. To nije iznenađujuće jer se široko veruje da se Izrael, osujećen u svojoj kopnenoj invaziji na Liban, vratio na svoj prethodni rezervni plan nakon neuspeha u Libanu 2006. godine, a to je da eliminiše sposobnost Irana da ponovo snabdeva Hezbolah preko Sirije.

Turska pomaže. Kako je sirijski ministar spoljnih poslova Basam Sabag rekao 29. novembra, ofanziva Turske i HTS dolazi „u okviru služenja ciljevima izraelskog okupacionog entiteta i njegovih sponzora“.

Ne samo da su Erdoganove osude Tel Aviva prazne reči, već se čini da on aktivno kuje zaveru sa Netanjahuom i SAD u Siriji.

Kompanija Meta tajno vrši pritisak na Trampovu administraciju: Želi da uvede obavezne digitalne lične karte u Americi https://t.co/BCKqv4l1mH

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) December 2, 2024

Prema AFP-u i ruskoj Izvestiji, turski obaveštajci su dali zeleno svetlo i pomažu u usmeravanju ofanzive. To je koordinisano između turske, ukrajinske i francuske obaveštajne službe, uz podršku Izraela i odobrenje SAD. HTS takođe dobija značajnu podršku od ukrajinskih specijalnih snaga sa fokusom na ratovanje bespilotnim letelicama za gađanje ruskih i sirskih pozicija – vezu koju su omogućili Turci.

SAD, kao i Turska, poriču bilo kakvu umešanost u ofanzivu koju vodi HTS, ali tvrde da je razlog za probleme Sirije Asadovo „oslanjanje na Rusiju i Iran“.

Na drugim mestima u Siriji, Izrael radi u tandemu sa ISIS-om. Evo šta je sirijski istraživač, bivši vojnik i novinar Ibrahim Vahdi rekao Vanessi Beelei o jednom takvom napadu IAF-a na sirijske snage u Palmiri:

Lokalni izvori su rekli da je cionistička agresija na SAA i pomoćne snage u gradu Palmiri došla tokom njihovog odmora nakon povratka iz vojnih misija u centralnoj sirijskoj pustinji.

Prema izvorima na terenu, ove jedinice su bile angažovane u žestokim sukobima sa terorističkim grupama ISIS-a u oblasti Al Šula u pustinji Deir Ezor nakon što su primećene kako se infiltriraju iz zone isključenja od 55km oko američke nezakonite vojne baze Al Tanf koju su nametnule SAD na granici sa Jordanom, koristeći gustu maglu da pokušaju da napreduju ka položajima sirijskih saveznika.

Sirijske savezničke snage razbile su teroriste ISIS-a i izazvale značajne povrede i smrt među njihovim redovima. Izrael je napao Palmiru iz „zaštićenog“ vazdušnog prostora Al Tanfa, pa možemo zaključiti da je Izrael podržavao terorističke operacije ISIS-a vazdušnim udarima na snage koje su u potpunosti odgovorne za poraz ISIS-a u Siriji uz pomoć ruskog ratnog vazduhoplovstva od septembra 2015.

Bilijev zaključak:

Izrael pokušava da desetkuje kapacitet sirijske protivvazdušne odbrane, demorališe i iscrpi sirijske oružane snage i da uništi osnovnu infrastrukturu koja obezbeđuje putnu vezu sa Libanom i snagama otpora Hezbolaha. U isto vreme SAD i Izrael bombarduju granični prelaz Al Bukamal sa Irakom kako bi pokušali da zatvore kopneni most između Irana, Iraka, Sirije i Libana. Stoga oni nameravaju da izoluju i Liban i Siriju od svojih saveznika i da prekinu veze u lancu snabdevanja Otpora koji uključuje humanitarnu pomoć, energetske resurse za borbu protiv američke okupacije sirijskih resursa i vojnu opremu za podršku Otporu.

…Plan je jasan – da se iscrpe vojni kapaciteti Sirije i da se Sirijska arapska armija zadrži na više frontova – na severozapadu (Idlib), na severu (Turska i bivši zastupnici Slobodne sirijske armije), na severoistoku (SAD i kurdski kontraši), na istoku (američka baza u inkubatoru Al-Tanf za terorističke bande uključujući ISIS) i na jugu (moguća kopnena invazija od strane Izraelskih i Druzi separatista koje podržava Izrael, ostaci ilegalnih naoružanih grupa u Dari i okolnim selima).

HTS (u to vreme još poznat kao Al Nusra) i druge džihadističke grupe ranije su imali kontrolu nad većinom sirijske teritorije sredinom 2010-ih, pre nego što je velika intervencija Rusije, Irana i Hezbolaha skrenula situaciju u drugom pravcu. Prema Militari Watch-u, jedini razlog zašto HTS može da nastavi sa radom na severozapadu Sirije je taj što Turska ima područje pod svojom zaštitom sa vojnim bazama. Prethodne sirijske napore da poraze HTS i povrate Idlib ugušili su Turci, uključujući vazdušnu i artiljerijsku podršku za gađanje sirijskih položaja i zaštitu džihadista.

Turska pomažući HTS-u i drugima u trenutnoj ofanzivi — ako ne i usmeravajući je — krši sporazum iz 2019. koji je sponzorisala zajedno sa Rusijom i Iranom o zamrzavanju linije sukoba.

Od tog sporazuma iz 2019. SAD su nastavile sa sankcijama u pokušaju da zadave Siriju, dok je Izrael nastavio da bombarduje grupe za koje je tvrdio da su iranska revolucionarna garda ili militanti Hezbolaha. Čini se da je Erdogan jednostavno iskoristio zamrzavanje iz 2019. da ne radi na trajnom miru sa Asadovom Sirijom, već da se ponovo naoruža i pripremi.

Erdoganove kalkulacije

Erdoganovi interesi u ovom slučaju se preklapaju sa grupom SAD-Ukrajina-Izrael. Tvrde neootomanske ambicije Erdogana i njegove klike, koje žele da Turska ojača svoj uticaj na veći deo bivše imperije, poklapaju se sa željom SAD-Ukrajine-Izraela da smanje ruski i iranski uticaj koji je smanjen u regionu.

U najmanju ruku, Turska želi da dobije više teritorije pod svojom kontrolom i kontrolom svojih zastupnika u Siriji pre bilo kakve trajne nagodbe (potencijalno pod Trampom II) za povratak izbeglica i što bi takođe omogućilo Ankari bolje pozicioniranje da neutrališe kurdske snage koje vidi kao pretnju. Turska ugošćuje više od tri miliona Sirijaca, gde je Erdogan pod domaćim pritiskom da nešto preduzme, a optužen je da je primorao hiljade da potpišu deklaracije o „dobrovoljnom povratku“. Kako bezbednosno okruženje „jača” u Siriji, Erdogan kaže da će sve više Sirijaca biti proterano iz Turske.

To je velikodušan pogled. Drugi je da su svi Erdoganovi razgovori o pridruživanju BRIKS-u, ŠOS-u, izjave protiv Izraela, odmrzavanje veza sa Asadom, (Sirija želi da Erdogan povuče trupe i islamističke paravojne grupe pre normalizacije odnosa, što Erdogan odbija da uradi) bila velika laž.

Ankara se suočava sa teškim balansom sa Moskvom. Turska ne želi da Rusija (ili Iran) postane previše jaka u regionu i uvek je koristila SAD kao protivtežu. Istovremeno, Rusija i Turska imaju obostrano koristan ekonomski odnos — onaj koji je bio kritičan za Erdoganov politički opstanak i od pomoći Moskvi u zaobilaženju zapadnih sankcija.

SAD sve više opterećuju taj aranžman uvođenjem dodatnih sankcija turskim i ruskim entitetima, uključujući nedavna ograničenja za Gazprombanku, koja je povezana sa ruskim gasnim gigantom. Ankara pokušava da navede SAD da pristanu na izuzeće, odluku koju bi Vašington teško doneo bez nečega zauzvrat.

Turska skoro polovinu svog prirodnog gasa i četvrtinu nafte dobija iz Rusije pod dobrim uslovima. Rusija je čak pokazala fleksibilnost u plaćanju kako bi pomogla Erdoganu da bude ponovo izabran ove godine.

Ruski turizam u Turskoj se značajno povećao od početka rata u Ukrajini i zapadnih sankcija. Rusija takođe završava radove na nuklearnoj elektrani u Turskoj, što je velika prekretnica za zemlju u dogovoru koji je koristan za Tursku, koji uključuje obuku nuklearnih inženjera od strane Rusa. I ne samo to, već Ugur Gurses, bivši turski centralni bankar, veruje da su Rusi koristili tu fabriku za prenos sredstava kupovinom turskih obveznica umesto direktnim bankovnim transferima u cilju povećanja deviznih rezervi Turske u pokušaju da pomognu Erdoganu da ponovo bude izabran, što je i učinio.

Erdoganove kalkulacije u Siriji verovatno zaključuju da Rusija ne može da uzvrati previše oštro… Erdogan je na sličan način odbacio sporazum sa Rusijom prošle godine kada je vratio borce Azova iz turskog pritvora u Ukrajinu kršeći sporazum o razmeni zarobljenika. Iako bi Moskva nesumnjivo bila besna zbog turske podrške sirijskoj ofanzivi, Rusija takođe želi da osigura da će Turska nastaviti da drži turske moreuze zatvorenim za ratne brodove NATO-a i na taj način ih drži podalje od Crnog mora. Rusija želi da nastavi da šalje naftu i gas u i preko Turske preostalim evropskim kupcima. Rusija takođe treba da održava dobre veze sa Azerbejdžanom, koji je blizak Izraelu i Turskoj, za potrebe transportnog koridora.

U međuvremenu, Turska u poslednje vreme dobija mnogo dobre volje sa Zapada.

Izgleda da SAD ponovo razmišljaju o prodaji F-35 Turskoj, koja je izbačena iz programa zbog kupovine ruskog odbrambenog raketnog sistema S-400. Pričalo se da će Turska morati da preda S-400 za readmisiju programu F-35, ali u svetlu nedavnih dešavanja u Siriji, možda Amerikanci to nisu tražili. Der Spiegel je nedavno objavio da nemački Savezni savet bezbednosti, koji se sastaje u tajnosti, odobrava prodaju Turskoj teškog naoružanja u vrednosti od 368 miliona dolara, kao i da preispituje zahtev Turske za kupovinu ratnih aviona Eurofighter. To je velika vest jer označava kraj višegodišnjeg nezvaničnog embarga koji su zapadni saveznici nametnuli Turskoj, a koji je ometao razvoj njenog odbrambenog sektora.

Kina i ŠOS

Jedna od najvećih tačaka dnevnog reda Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) na ovoletnjem samitu, kome je Turska prisustvovala, bilo je rešavanje pitanja Sirije.

ŠOS je uvek naglašavao važnost borbe protiv terorizma i radikalizma, posebno u Centralnoj Aziji, gde su SAD pokušavale da izazovu probleme poslednjih godina bezuspešno, jer ulaganja Kine i Rusije u ove zemlje prevazilaze ono što Zapad nudi. Nedavni samit je, međutim, viđen kao proširenje ambicija ŠOS-a da postane pružalac bezbednosti na evroazijskom kontinentu.

Ono čega ŠOS želi da se zaštiti iznad svega su napori Zapada da iskoristi terorizam ili bilo koju drugu strategiju podele da osujeti rastuću moć i ekonomsku integraciju svojih država članica.

Erdogan je prisustvovao samitu ŠOS-a i predstavio potencijalni doprinos Turske toj organizaciji. Evo ga pored predsednika Si Đinpinga:

„Organizacija je postala jedan od naših važnih kanala za dijalog sa Azijom zahvaljujući našem statusu partnera u dijalogu, koji imamo od 2013. godine“, rekao je on. „Naše dugogodišnje iskustvo u borbi protiv terorizma pokazuje da je međunarodna saradnja od suštinskog značaja za suočavanje sa ovom pretnjom. U tom kontekstu, spremni smo da dodatno ojačamo naš dijalog sa Šangajskom organizacijom za saradnju.

U stvarnosti, Erdogan je više podržavao terorizam nego se borio. Vlada Idliba koja se nalazi na granici sa Turskom koju kontrolišu džihadističke grupe i koju podržava Ankara je glavno središte islamističkih terorističkih operacija ne samo u Siriji, već i jedna od najvećih u svetu.

Erdogan je imao priliku da to smanji, ali umesto toga izgleda da se trudi da to poveća, a Peking će sigurno biti uznemiren njegovom poslednjom demonstracijom da mu se ne može verovati.

Erdogan, nekada otvoreni kritičar Pekinga zbog njegovog navodnog tretmana prema Ujgurima, muslimanskoj manjini turskog porekla u zapadnoj Kini, skoro je u potpunosti odustao od kritike poslednjih godina.

I Erdogan na samitu ŠOS-a i šef diplomatije Fidan na njegovom letnjem putovanju u Kinu (gde je rekao da Turska „neće dozvoliti aktivnosti u Turskoj koje podrivaju teritorijalni integritet Kine” u vezi sa podrškom džihadistima koji bi mogli da pomognu separatistima iz Sinđianga) tražili su više investicija iz Pekinga u Turskoj. (Zemlje EU-27 i dalje doprinose sa 59 procenata priliva stranih direktnih investicija Turske.)

Kineska automobilska kompanija BID nedavno je objavila da će izgraditi fabriku vrednu milijardu dolara u zapadnoj Turskoj. Ali Baba planira da investira 2 milijarde dolara u Tursku. Kineska kompanija za litijum-jonske baterije Farisis započela je proizvodnju u fabrici u blizini Istanbula prošle godine. Ankara je takođe u odvojenim pregovorima sa kineskim proizvođačima električnih vozila SAIC Motor Corp., Cheri Automobile i Great Wall Motor Co o investicijama u fabrike u Turskoj.

Čovek se pita da li se Peking preispituje.

Nulta Tačka/ZeroHedge