U poslednje vreme sve češće slušamo o „pretnjama“ po status Vojvodine, što otvara ozbiljna pitanja o pravim motivima vlasti iza ovakvih tvrdnji.
Da li je reč o još jednom pokušaju skretanja pažnje sa nagomilanih unutrašnjih problema ili se radi o dubljoj političkoj strategiji? S obzirom na to kako su se raniji slični narativi završavali, građani Srbije s pravom imaju razloga za zabrinutost jer kad Vučić kaže „Kosovo je Srbija“ i preda sve institucije Albancima šta možemo da očekujemo kada Vučić kaže „Vojvodina je Srbija“?
Povodom ovih dešavanja sa otvorenim saopštenjem oglasila se i poslanička grupa „Mi Snaga Naroda prof. dr Branimir Nestorović“, izražavajući zabrinutost zbog aktuelne retorike vlasti i mogućih posledica koje ona može imati na stabilnost zemlje.
Prenosimo saopštenje u celosti:
Posle „ne damo Gazivode“ došli smo do „ne damo Vojvodinu“. I to je razlog za ogromnu zabrinutost, pošto znamo kako se epizoda sa Gazivodama – i severom Kosova i Metohije uopšte – „završila“. Pitanje je – zašto? Zbog nekoliko transparenata i aktivnosti NVO koje nemaju minimalnu odnosno nikakvu podršku u narodu?
Da li je ovo očajnički pokušaj poljuljanog režima da skrene pažnju sa svakodnevnih, višestrukih manifestacija narodnog nezadovoljstva i gneva? Ili je posredi nešto mnogo perfidnije? Pošto je skoro do kraja „oposlio“ KiM za one koji su ga na vlast doveli, da li Vučić sada prelazi na sledeći zadatak – otvaranje krize i u severnoj pokrajini?
Ako nije tako – neka nas Aleksandar Vučić, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane i sve bezbednosne službe javno upoznaju sa tim „pretnjama“ po status Vojvodine koje su se, kako tvrde, pojavile. Ako je, kako Vučić tvrdi, zemlja „i iznutra i spolja napadnuta“, njegova je obaveza da do detalja javnost Srbije upozna sa prirodom napada i njegovim akterima, iznoseći konkretne činjenice, imena, dokaze – umesto nuđenja novih deklaracija koje nikog ne obavezuju i ništa ne rešavaju.
I, ne – Čanak i Gruhonjić, koji inače godinama na državnim jaslama uživaju privilegovan društveni položaj – nisu kredibilne pretnje koliko god degutantni njihovi stavovi bili. Da jesu, ozbiljna država bi odavno s njima izašla na kraj. Ili ih bar ne bi izdržavala.
U odsustvu konkretnih dokaza o aktivnostima koje predstavljaju konkretnu pretnju po sever Srbije, možemo zaključiti da je koalicija SNS-SPS, posle „uspešne“ odbrane Kosova i Metohije, rešila da krene u „uspešnu“ odbranu Vojvodine, po sličnom, spolja kreiranom scenariju istih onih koji žele da nam otmu Kosovo i Metohiju.
