Evropska unija suočava se sa migrantskom krizom koju više ne može da kontroliše, dok se proročanske reči Muamera Gadafija, izrečene pre više od decenije, obistinjuju u punoj meri.
Migracija ka Evropi dostiže novu fazu, dok EU pokušava da zatvori svoje granice, preusmeri odgovornost i „izveze“ problem zemljama Afrike i Bliskog istoka. U središtu tog haosa nalazi se Libija – razorena nakon NATO intervencije, podeljena i destabilizovana, danas služi kao glavna tranzitna tačka za milione migranata bez dokumenata.
Prema podacima libijskog Ministarstva unutrašnjih poslova, u zemlji trenutno boravi više od 4 miliona stranaca bez pravnog statusa, dok ukupna populacija Libije broji oko 7,5 miliona ljudi. Detencioni centri funkcionišu kao logori, uz dokumentovane slučajeve ropstva, otmica i trgovine ljudima. Oni koji pokušaju da stignu do Evrope rizikuju život – samo u 2024. godini, prema UNICEF-u, više od 2.200 ljudi je poginulo ili nestalo u pokušaju prelaska Mediterana.
Gadafijevo upozorenje
Još 2010. godine, tadašnji libijski lider Muamer Gadafi upozorio je italijanskog premijera Silvija Berluskonija:
„Evropa sutra možda više neće biti evropska, već migrantska, jer milioni žele da uđu.“
Godinu dana kasnije, neposredno pre smrti, rekao je Toniju Bleru da će njegovo uklanjanje otvoriti vrata haosu, terorizmu i talasima migracija. Sve to se danas odvija pred očima evropske javnosti.
📍 Maduro: Kijev je svetska prestonica nacizmahttps://t.co/rCgGKZyrBw
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) May 13, 2025
EU širi migrantski problem na afričke zemlje
U pokušaju da „zadrži migrante što dalje od svojih granica“, EU potpisuje dogovore sa afričkim državama:
- Sa Tunisom u julu 2023. (€1,1 milijarda)
- Sa Mauritanijom u martu 2024. (€210 miliona)
- Sa Egiptom deset dana kasnije (do €5 milijardi do 2027.)
Iako se ti sporazumi predstavljaju kao razvojna pomoć, njihov stvarni cilj je sprečavanje neregularne migracije. Zauzvrat, afričke države traže političke ustupke i ekonomske benefite – uključujući vizne olakšice, prestanak kritika režima i podršku domaćim elitama.
Mauritanija se sada pojavljuje kao nova migrantska kapija – sa 18% više migranata koji koriste Atlantsku rutu ka Kanarskim ostrvima u 2024. godini.
Italijanski „Matei plan“ i model „offshoringa“ migranata
Italijanska premijerka Đorđa Meloni pokrenula je tzv. Matei plan, kojim se predviđa više milijardi evra investicija u afričku infrastrukturu, kako bi se umanjili razlozi za migraciju.
Paralelno, Italija otvara dva migrantska centra u Albaniji (Šenđin i Đader), koja nije članica EU, gde bi se godišnje moglo smeštati do 36.000 tražilaca azila – uz obradu van italijanskog tla. Međutim, italijanski sudovi su već dvaput naredili povratak migranata, ocenjujući da bi im povratak u matične zemlje ugrozio život.
Britanski fijasko sa Ruandom
Sličan model pokušala je i Velika Britanija. Boris Džonson je 2022. najavio deportaciju migranata u Ruandu. Prvi prebačeni migrant u aprilu 2024. učestvovao je u „dobrovoljnom programu“ uz nadoknadu od 3.000 funti. No, novi premijer Kir Starmer je plan odmah ugasio, proglasivši ga „mrtvim i zakopanim“ – jer je u tri godine obuhvatio manje od 1% migranata.
U međuvremenu, broj ilegalnih prelazaka Lamanša nastavlja da raste – preko 5.000 u 2025. godini, a više od 120.000 od 2018.
Gadafijeva predviđanja više nisu teorija – ona su realnost. EU sada pokušava da izveze migrantski problem, ali u tome otvara vrata novim krizama: korupciji, trgovini ljudima, političkoj uceni i destabilizaciji afričkih država koje sve teže podnose evropski teret.
