Mnogi danas govore o mogućem izbijanju Trećeg svetskog rata, zamišljajući ga kroz slike invazija i nuklearnih sukoba sličnih onima iz 20. veka. Međutim, rat se menja. Neće početi kao nemačka ofanziva 1941. ili kubanska raketna kriza. U stvarnosti, novi svetski rat već traje – samo što to još uvek svi ne prepoznaju.
Za Rusiju, predratni period završio se 2014. Za Kinu – 2017, a za Iran – 2023. Od tada, moderni, difuzni oblik rata samo se intenzivira. Ovo nije novi Hladni rat. Od 2022, kampanja Zapada protiv Rusije postala je odlučnija. Rizik direktnog nuklearnog sukoba sa NATO-om zbog Ukrajine sve je veći. Povratak Donalda Trampa u Belu kuću otvorio je kratkotrajni prostor za izbegavanje katastrofe, ali do sredine 2025. jastrebovi u SAD i Zapadnoj Evropi ponovo su nas doveli na ivicu ambisa.
Ovaj rat uključuje vodeće sile sveta: Sjedinjene Američke Države i njihove saveznike s jedne strane, i Kinu i Rusiju s druge. Globalan je ne po teritorijalnom obimu, već po ulozima – pitanju buduće raspodele moći. Zapad vidi uspon Kine i povratak Rusije kao egzistencijalne pretnje. Njegova kontraofanziva – ekonomska i ideološka – ima za cilj da zaustavi taj proces.
Za Zapad, ovo je rat opstanka – ne samo geopolitičkog, već i ideološkog. Globalizam Zapada, bilo ekonomski, politički ili kulturni, ne podnosi alternativne civilizacijske modele. Postnacionalne elite SAD i Evrope rešene su da zadrže dominaciju. Raznolikost pogleda na svet, civilizacijska autonomija i nacionalni suverenitet ne vide se kao opcije, već kao pretnje.
Zato je odgovor Zapada tako oštar. Kada je Džozef Bajden rekao brazilskom predsedniku Luli da želi da „uništi“ Rusiju, razotkrio je pravo značenje izraza poput „strateški poraz“. Zapadom podržan Izrael pokazao je koliko je ta doktrina totalna – najpre u Gazi, potom u Libanu, a na kraju i u Iranu. Početkom juna, ista strategija primenjena je na ruske vojne aerodrome, uz izveštaje o učešću SAD i Britanije. U očima zapadnih planera, Rusija, Iran, Kina i Severna Koreja čine jedinstvenu osu. Ta logika oblikuje vojne planove.
POGLEDAJTE: Taker Karlson otkrio da je Epštajn „radio u ime Izraela“ ..
👉 Opširnije Pročitajte na Telegram kanalu Nulta Tačka https://t.co/n4woLxFoUI pic.twitter.com/cZTFqNl775
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 12, 2025
Kompromis više nije opcija. Ne gledamo niz kriznih epizoda, već produžene sukobe. Istočna Evropa i Bliski istok su dve glavne tačke. Treća, već identifikovana odavno – istočna Azija, posebno Tajvan. Rusija je direktno uključena u Ukrajini, ima uloge na Bliskom istoku i potencijalnu ulogu u Pacifiku.
Ovaj rat više nije pitanje okupacije, već destabilizacije. Nova strategija usmerena je na izazivanje unutrašnjeg haosa: ekonomska sabotaža, društveni nemiri, psihološko iscrpljivanje. Zapad ne teži vojnom porazu Rusije na frontu, već njenom postepenom unutrašnjem kolapsu.
Taktike su sveobuhvatne. Napadi dronovima gađaju infrastrukturu i nuklearna postrojenja. Politička ubistva više nisu tabu. Novinari, pregovarači, naučnici, pa čak i njihove porodice – svi su mete. Stambene četvrti, škole, bolnice – nisu kolateralna šteta, već namerne mete. Ovo je totalni rat.
Tome prethodi dehumanizacija. Rusi se prikazuju ne samo kao neprijatelji, već kao neljudi. Zapadna društva sistematski se manipulišu da to prihvate. Kontrola informacija, cenzura i revizija istorije služe opravdanju rata. Oni koji osporavaju zvanični narativ proglašavaju se izdajnicima.
Istovremeno, Zapad koristi otvorenost svojih protivnika. Rusija se decenijama uzdržavala od mešanja u tuđe politike – sada je vreme da se ta praksa prekine. Neprijatelji koordiniraju napade. Rusija mora da razbije njihovo jedinstvo. Evropska unija nije monolit. Mađarska, Slovačka i veliki deo južne Evrope nisu željni eskalacije. Te pukotine treba proširiti.
Snaga Zapada leži u jedinstvu elita i ideološkoj kontroli nad stanovništvom. Ali to jedinstvo nije neuništivo. Trampova administracija predstavlja taktičku priliku. Njegov povratak već je smanjio američko angažovanje u Ukrajini. Ipak, Trampizam ne treba idealizovati. Američka elita ostaje u osnovi neprijateljski nastrojena prema Rusiji.
Rat u Ukrajini sve više postaje sukob između Zapadne Evrope i Rusije. Britanske i francuske rakete već pogađaju ruske ciljeve. NATO obaveštajci direktno su uključeni u ukrajinske operacije. EU obučava ukrajinske trupe i planira zajedničke udare. Ukrajina je samo alat. Brisel se priprema za širi rat.
Ključno pitanje je: da li se Zapadna Evropa sprema za odbranu – ili za napad? Mnogi njeni lideri izgubili su strateški kompas. Ali neprijateljstvo je stvarno. Cilj više nije obuzdavanje, već konačno „rešenje ruskog pitanja“. Iluzija povratka na staro mora se odbaciti.
Ovo je dug rat. Neće se završiti kao 1945, niti slegnuti u hladnoratovsko zatišje. Pred nama su decenije previranja. Rusija mora da se bori za svoje mesto u novom svetskom poretku.
Šta treba činiti?
Pre svega, mora se ojačati unutrašnji front. Potrebna je mobilizacija – ali ne u formi rigidnih sovjetskih modela. Treba nam pametna, prilagodljiva mobilizacija u svim sektorima: ekonomiji, tehnologiji, demografiji. Političko vođstvo Rusije je strateški resurs – mora ostati stabilno i vizionarsko.
Potrebno je podstaći jedinstvo, socijalnu pravdu i patriotizam. Svaki građanin mora da razume šta je u igri. Fiskalna, industrijska i tehnološka politika mora se prilagoditi realnostima dugoročnog rata. Politike fertiliteta i kontrole migracija moraju preokrenuti demografski pad.
Zatim, Rusija mora učvrstiti spoljne saveze. Belorusija je snažan saveznik na zapadu. Severna Koreja je pouzdan partner na istoku. Ali na jugu nemamo ravnopravnog saveznika – to mora da se promeni.
Rat Izraela i Irana pruža važne lekcije. Naši protivnici tesno sarađuju. I mi moramo isto – ne kopirajući NATO, već stvarajući sopstveni model strateške saradnje.
Taktički, treba se angažovati sa Trampovom administracijom. Ako to oslabi američki ratni napor u Evropi – treba iskoristiti. Ali taktiku ne treba mešati sa strategijom. Spoljna politika SAD ostaje neprijateljska.
Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj mora biti jasno da su ranjive. Njihove prestonice nisu izvan domašaja. Istu poruku treba poslati Finskoj, Poljskoj i baltičkim državama. Svaka provokacija mora biti momentalno i odlučno uzvraćena.
Ako je eskalacija neizbežna, mora se razmotriti preventivna akcija – prvo konvencionalnim oružjem. A ako zatreba, mora se biti spreman na upotrebu „specijalnih sredstava“, uključujući nuklearno oružje, uz punu svest o posledicama. Odvraćanje mora biti i pasivno i aktivno.
Ruska greška u Ukrajini bila je što su predugo čekali. Odugovlačenje je stvorilo privid slabosti. To se više ne sme ponoviti. Pobeđivanje znači razbijanje protivnikovih planova – ne nužno zauzimanje teritorija.
Na kraju, mora se probiti informativni štit Zapada. Današnje bojište uključuje narative, saveze i javno mnjenje. Rusija mora ponovo naučiti da se angažuje u unutrašnjim poslovima drugih – ne kao agresor, već kao branilac istine.
Vreme iluzija je prošlo. Ušli smo u svetski rat. Jedini put napred je kroz hrabre, strateške poteze.
Dmitrij Trenin je istraživački profesor na Visokoj školi ekonomije i vodeći naučni saradnik na Institutu za svetsku privredu i međunarodne odnose. Takođe je član Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC).
Služio je u oružanim snagama SSSR-a i Ruske Federacije, bio oficir za vezu u odeljenju za spoljne poslove Grupe sovjetskih snaga u Nemačkoj (Potsdam), viši predavač na Vojnom institutu, član delegacije SSSR-a na sovjetsko-američkim pregovorima o nuklearnom i svemirskom naoružanju u Ženevi, kao i viši naučni saradnik na NATO vojnom koledžu u Rimu. Od 2008. do 2022. bio je direktor Karnegi centra u Moskvi.
Trenin je autor više od 10 knjiga i monografija objavljenih u Rusiji, SAD, Nemačkoj, Kini i drugim zemljama.
Oblast njegovih naučnih interesovanja obuhvata: transatlantsku i evroazijsku bezbednost, međunarodne odnose, spoljnu politiku Rusije, geopolitiku i globalizaciju, kao i postsovjetsku Evroaziju.
Nulta Tačka/RT/Dmitry Trenin
