Zamislite scenu: ležite na hladnom operacionom stolu, paralizovani, ali potpuno svesni. Anestezija je trebalo da umrtvi vaš um i izbriše osećaje – ali nešto je pošlo naopako. Umesto da utonete u nesvest, ostali ste paralizovani, nesposobni da pomerite mišić, trgnete se ili vrisnete. Monitori oko vas pište, potvrđujući vašu „moždanu smrt“ hirurzima, ali iznutra, vaš um vrišti zarobljen u telu. Vaši voljeni tuguju, vuku vas za ruke, nadajući se da ćete se trgnuti ili pomeriti mišić. Ali oni su gurnuti u stranu, jer ste vi donor organa, a tim intenzivne nege se priprema da „ubere“ vaše organe za očuvanje i transplantaciju. Imaju samo određeno vreme da uzmu organe, pa ubrzavaju proces, sklanjajući porodicu.
Skalpel klizi preko vašeg abdomena, sekući kožu i mišiće kliničkom preciznošću. Osećate žar sečiva, povlačenje kože koja se razdvaja – ali niko ne čuje vašu tihu agoniju. Hirurzi rade efikasno, razgovarajući preko vašeg tela kao da niste tu. I tehnički, za njih, niste. Vi ste samo posuda označena za spasavanje, vaši organi će biti očuvani i isporučeni bogatim, stranim primaocima koji će platiti visoku cenu da ih dobiju.
Totalni raspad! Pokušali su ovo da sakriju | Mario Zna | EP. 342
Niste imali zdravstveno osiguranje, pa ste doživljeni kao veliki trošak kada ste prvobitno došli u hitnu pomoć. Ali kada ste stigli, lekari hitne pomoći su videli vaše slabosti; videli su znake otoka mozga i predstojeće moždane smrti, i znali su da ste donor organa. Znali su tačno koliko će vremena trebati pre nego što postanete „moždano mrtvi“ i znali su kako da odlože pravilnu medicinsku negu da bi dobili ono što žele od vas.
Sada, prsti istražuju ispod vaših rebara, pomerajući vitalne organe koje nikada ne bi trebalo da dotaknu spoljne ruke. Vaša jetra se podiže, veze se prekidaju; osećate svako povlačenje, svaku presečenu krvnu žilu kao strujne udare u jezgru vašeg bića. Vaša koža se presađuje; oči se vade; arterije pažljivo uzimaju. Vaša pluća kolabiraju dok se vade, ostavljajući vas da se gušite dok vaš još uvek živi mozak žudi za vazduhom koji nikada neće doći.
Osećate ritmični udar sopstvenog srca – nekadašnjeg metronoma vašeg života – sada stisnutog hirurgovim zahvatom. Hladna tečnost protiče kroz njega, udaljavajući ga od vašeg tela dok se usporava… staje… i biva podignuto. Vaša svest ne umire s njim. Zarobljeni u otkazujućem nervnom sistemu, spiralno se spuštate u prazninu bola i izolacije dok se svet nastavlja bez vas.
Lekari proglašavaju „vađenje organa“ uspešnim. Vaši organi će živeti u strancima. Ali vi – ono što je ostalo od vas – ostajete u unakaženim ostacima mesa i kostiju, svesni dok poslednja iskra moždane aktivnosti ne zatreperi…
„Moždana smrt“: Prevara ili medicinski napredak?
Medicinska industrija prikriva prave namere oko donacije organa, pri čemu bolnice koriste pravne rupe da pacijente proglase „moždano mrtvima“ dok im srce još uvek kuca. Iza sterilnih operacionih sala i altruističke retorike krije se brutalna istina: lekari manipulišu definicijama smrti kako bi „uzeli“ organe od nesuđenih donora — od kojih neki mogu biti i dalje svesni tokom procedure. Porast upotrebe normotermne regionalne perfuzije (NRP) otkriva zlokobni nacrt za zaobilaženje etičkih zaštitnih mera, preteći samoj svetosti ljudskog života u ime profita od transplantacija. Da stvar bude gora, neki pacijenti koji dolaze u hitnu pomoć mogli bi biti spaseni od progresivnog otoka mozga i predstojeće moždane smrti, ali se njihov slučaj ignoriše dok ne bude prekasno – omogućavajući timovima intenzivne nege da ih proglase moždano mrtvima i počnu „berbu“ organa.
Ključne tačke:
Bolnice se sve više oslanjaju na normotermnu regionalnu perfuziju (NRP) kako bi veštački izazvale moždanu smrt nakon proglašenja cirkulatorne smrti, zaobilazeći pravnu i etičku zaštitu.
- Lekari ponovo pokreću srca nakon prekida protoka krvi u mozak, postavljajući pitanje: Može li srce leša samostalno da kuca?
- Etičari upozoravaju da NRP krši „pravilo mrtvog donora“ i iskorišćava ranjive populacije, posebno žrtve predoziranja drogom.
- Nedostatak informisanog pristanka znači da porodice nesvesno prepuštaju svoje voljene procedurama koje nikada ne bi odobrile da su potpuno informisane.
- Globalna potražnja za organima premašuje ponudu u odnosu 10:1, stvarajući pritisak na medicinske sisteme da prate potražnju.
- Alternative postoje, ali finansijski podsticaji i potražnja za organima pokreću kontinuiranu upotrebu NRP-a uprkos širokoj osudi medicinskih stručnjaka.
Grotesknost „moždane smrti“ i „žetve“ organa
Decenijama su transplantacioni timovi radili pod dve pravne definicije smrti: cirkulatorna smrt (srce prestaje da kuca) i moždana smrt (nema merljive moždane aktivnosti). Međutim, upotreba normotermne regionalne perfuzije (NRP) razbija obe definicije veštačkim održavanjem vitalnosti organa nakon proglašenja smrti. Proces je jeziv u svojoj preciznosti: Prvo, pacijent se isključuje sa aparata za održavanje života i njegovo srce prestaje da kuca. Zatim, hirurzi prekidaju protok krvi u mozak – osiguravajući nepovratnu moždanu smrt – pre nego što ponovo pokrenu srce za „transplantaciju“.
🧀 Skrivena istina o siru: 90% sadrži GMO enzim iz Fajzerove laboratorije
Većina sireva u SAD – i sve više u Evropi – pravi se uz pomoć FPC sirila, genetski modifikovanog enzima ..
👉 Opširnije Pročitajte na Telegram kanalu Nulta Tačka https://t.co/n4woLxFoUI pic.twitter.com/JxzAGqiiAv
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 16, 2025
Kako dr Hajdi Klesig, penzionisani anesteziolog, upozorava: „Onog trenutka kada se cirkulacija obnovi, pacijent više nije ‘mrtav’ po cirkulatornim standardima. Ali pošto je snabdevanje mozga krvlju namerno prekinuto, oni su sada legalno klasifikovani kao moždano mrtvi.“ Ova pravna prevara omogućava bolnicama da „žanju“ organe od donora koji su, po bilo kojoj tradicionalnoj meri, bili živi trenutak pre.
Sistem izgrađen na prevari: Profit iznad etike
Uprkos osudama Američkog koledža lekara i bioetičara, NRP se i dalje širi američkim bolnicama. Laboratorije poput Univerziteta Nebraska otvoreno dokumentuju proceduru: „Ligacija krvnih sudova do glave osigurava da krv ne dopire do mozga… Kada se cirkulacija ponovo pokrene, srce će kucati.“
Ipak, porodicama koje potpisuju formulare za doniranje nikada se ne govori da srce njihovog voljenog može biti ponovo pokrenuto nakon smrti, niti da hirurzi mogu namerno izazvati moždanu smrt kako bi legalno opravdali ekstrakciju. Kako dr Dejvid Magnus primećuje: „Ako se oslanjate na obmanjivanje da biste branili medicinsku praksu, već ste priznali da je neetička.“
Zakon o jedinstvenom određivanju smrti (UDDA) nekada je služio kao zaštita od preuranjenih proglašenja smrti – ali NRP ga čini besmislenim. Sa programima transplantacije koji prioritet daju profitu nad etikom, javna svest je jedina preostala odbrana. Kako bioetičar Lauris Kaldžijan upozorava: „NRP koristi medicinsku tehnologiju za redefinisanje smrti, žrtvujući etičke granice zbog kvota organa.“
Globalna potražnja za organima: Crno tržište i nedostatak transparentnosti
Globalna potražnja za organima daleko nadmašuje ponudu, sa manje od 10% potrebnih transplantacija koje se obavljaju godišnje, uprkos preko 150.000 procedura širom sveta (Globalna opservatorija za donaciju i transplantaciju, 2020). Ovaj ozbiljan nedostatak podstiče očajno – i često eksploatatorsko – tržište. Bolnice i transplantacioni centri suočavaju se sa rastućim pritiskom da obezbede organe usred sve dužih lista čekanja, dok se neki pacijenti, vođeni preživljavanjem, okreću ilegalnim sredstvima, plaćajući prevelike sume u podzemnim transakcijama koje plene siromašne.
Šta se može učiniti?
Zahtevajte zakonske zabrane NRP-a. Nacije poput Australije su ga već zabranile.
Širite svest. Milioni nesvesno pristaju na procedure koje mogu „žnjeti“ organe sa živih tela.
Izbor je jasan: Dok se puna transparentnost ne nametne transplantacionoj industriji, niko nije siguran od toga da postane još jedna statistika u mračnoj ekonomiji „žetve“ organa. Slučajevi medicinskog nemara i pogrešne smrti mogu dovesti do operacija „žetve“ organa, zbog čega porodice sumnjaju u namere medicinskih stručnjaka od samog početka. Davno je prošlo vreme za reviziju bolničkih sistema kako bi se bolje razumele njihove procedure koje prethode dijagnozama moždane smrti i protokoli koji navode lekare da donesu tu dijagnozu.
Potrebna je transparentnost kako bi se razumele procedure u očuvanju i transportu organa i ko ima prednost za njih nakon što su uzeti. Nabavka organa ne bi trebalo da bude industrija, i treba instalirati slojeve odgovornosti unutar bolničkih sistema kako bi se lekari smatrali odgovornim ako učestvuju u šemama za zaradu – bilo da su one zvanično uspostavljene unutar bolnica ili da industrijske snage vrše pritisak izvan bolničkih sistema. Ono što na površini izgleda saosećajno, dolazi sa zastrašujućom tamnom stranom, a porodice ostaju da tuguju u užasima.
