U svetu u kojem ekonomske sile preraspodeljuju globalni balans moći, putevi Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije sve više se razilaze — a predviđanja za narednu deceniju (2025–2035) ne nude mnogo optimizma za Stari kontinent.
Već do 2023. godine, američki BDP po glavi stanovnika popeo se na 82.770 dolara — tačno duplo više od proseka Evropske unije, koji iznosi 41.420 dolara.
SAD prednjače zahvaljujući prosečnom realnom godišnjem rastu od 2,2% između 2010. i 2023, rastu produktivnosti od 14%, te ulaganju u istraživanje i razvoj koje iznosi 3,4% BDP-a. Tome treba dodati fleksibilno tržište rada, blag rast populacije i energetsku nezavisnost postignutu još 2019.
Evropa, s druge strane, nudi znatno tužniju sliku: rast BDP-a jedva 1,3% godišnje, skroman rast produktivnosti od svega 7%, radno sposobna populacija se svake godine smanjuje za oko milion ljudi, dok energetska zavisnost i dalje iznosi čak 58%.
Na to socijalisti iz svih političkih tabora odgovaraju već poznatim refrenom: „To je prosek, a ne medijana.“ Tačno je da je medijalni prihod u SAD niži od prosečnog i da je nejednakost izraženija nego u Evropi — ali upravo to pokazuje suštinu evropskog problema.
Naime, u Evropi je materijalna jednakost podignuta na nivo vrhovne vrednosti. Nejednakost se ne tretira kao posledica realnih razlika u sposobnostima, radu i riziku, već kao moralno zlo koje mora biti iskorenjeno — po svaku cenu. Čak i ako to znači da svi imaju podjednako malo.
„Još kao student prava, imao sam priliku da razgovaram sa Andreom Molitorom, bivšim šefom kabineta kralja Boduena od Belgije. Taj fini levičarski katolik poverio mi je da najviše prezire nejednakost. Njegov san: „manje bogatih i manje siromašnih“.“
👉 “South Park” brutalno ismeva Trampa u šokantnoj premijeri 27. sezone – tvorci potpisali ugovor vredan 1,5 milijardi dolara (VIDEOhttps://t.co/NWm3sP5iqb https://t.co/OWZazO9iRp
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 24, 2025
Ali potpuna jednakost je mit.
Istinska „ravnopravnost“ koju zagovaraju socijalisti i komunisti svih vrsta — nikada nije postojala. Dajte danas svakom Evropljaninu po 100.000 evra i već sutra ćete imati nove milijardere — možda čak i novog Ilona Maska — uz gomilu onih koji su sve prokockali, i veliku većinu negde između.
U praksi, jednakost služi kao ideološki izgovor za preraspodelu — uzeti od Petra, dati Pavlu — i finansiranje ogromne, skupe i neefikasne birokratije koja obeshrabruje rad, ulaganje i inovaciju.
Evropsko uzdizanje jednakosti kao moralnog imperativa možda je njeno najskuplje nasleđe. Jer kontinent, sa čeličnom doslednošću, ide ka sve većoj „jednakosti“ — u siromaštvu i propadanju.
Ako se sadašnji trendovi nastave, do 2035. prosečan Amerikanac zarađivaće preko 100.000 dolara godišnje, dok će Evropljanin ostati na oko 50.000. Konjušari u Njujorku i šetači pasa u Beverli Hilsu zarađivaće više nego lekari u Francuskoj i inženjeri u Nemačkoj — i to ne metaforički, već u gotovini.
Čak i kada se uzme u obzir niža cena života u Evropi, jaz je ogroman — i raste.
U gotovo svim projekcijama, čak i uz optimistične scenarije (evropski tehnološki preporod) ili negativne šokove u SAD (geopolitičke krize), Amerika ostaje dvostruko efikasnija. Ključne razlike su produktivnost, energija i inovacije.
U suštini: bez radikalnog političkog zaokreta, Evropa ide ka brzom propadanju.
BDP po glavi stanovnika — iako nesavršen pokazatelj — kristalno jasno pokazuje transatlantsku provaliju. Evropa postaje ono što je Grčka bila Rimu: lep muzej na otvorenom.
Je li to neizbežno?
Izvlačenje Evrope iz gliba zahtevalo bi dve gotovo nezamislive promene:
1. Oživljavanje kapitala i preduzetništva
Nema kapitalizma bez kapitala. Bez privatnih fondova i investicionih rundi od stotina milijardi — bez garancije da država neće oduzeti sve čim se pojavi profit. Danas evropske štednje ne idu u inovacije, već u nekretnine, osiguranja ili — što je posebno simptomatično — američka tržišta kapitala.
Uvođenje privatnih penzionih fondova umesto zavisnosti od državnih penzija bio bi makar prvi korak. Za one koji nemaju mogućnost učešća u privatnim fondovima, država bi mogla da obezbedi osnovnu socijalnu sigurnost — ali ne i da guši svaki vid kapitala.
2. Raskid sa „Zelenim dogovorom“
Evropska energija već sada košta pet puta više nego američka. Ta činjenica sama dovoljna je da objasni zašto evropske fabrike beže u SAD. Dok Vašington subvencioniše energente i proizvodnju, Brisel uvodi „zeleni“ protekcionizam koji ubija konkurentnost.
Upoređeno s time, Trampove carine izgledaju kao fusnota.
Evropa još može da se trgne. Istorija se danas piše ubrzano, i ništa nije uklesano u kamen. Ali verovati da će Stari kontinent imati ikakvu budućnost dok ga vode umorne birokrate, potrošeni ideolozi i slepo verovanje u socijalnu „pravdu“ — to je čista iluzija.
Nulta Tačka/ZeroHedge/Drieu Godefridi
