Сваки човек понекад осећа тугу, анксиозност или стрес. Данас се, међутим, све чешће дешава да психијатри нормалне емоције представе као болест и препишу психотропне лекове за „хемијску равнотежу у мозгу“.
Сваки облик људске туге, анксиозности или стреса може вас квалификовати за лекове који понекад изазивају горе проблеме него сама ситуација коју лече.
12. септембра, британски психијатар за децу и адолесценте, Сами Тимими, у Globe and Mail објавио је провокативан текст у којем тврди да модерна психијатрија често нормално људско страдање означава као болест. По његовом мишљењу, психијатријске дијагнозе нису објективне чињенице, већ субјективне етикете које се лако шире да обухвате готово сваки облик психичке нелагодности.
Дијагнозе као брендови
Психијатријске дијагнозе делују више као брендови него као стварне болести. Оне шире своју примену на нормалне људске тешкоће, подстичући превише дијагностификовање, посебно код младих. Лекови као што су антидепресиви делују као алкохол или наркотик, мењају расположење, али не лече стварне узроке патње. Укључени медији, професионалци и институције доприносе „самодијагностицирању“ и претераној медицинализацији свакодневних проблема.
Проблеми са децом и тинејџерима
Тимими упозорава да лекови могу повећати ризик од самоубиства код младих, а да је већина психичких проблема пролазна и може се решити без хемикалија. Дијагнозе као што су АДХД, анксиозност, траума, депресија, ПТСП и аутизам често се примењују у „пакету“, што може убедити децу и родитеље да су нормални проблеми знак трајне болести.
Он наглашава да појмови попут „неуродиверзитета“ или „имати АДХД“ могу бити обмањујући.
Сви се разликујемо у понашању и способностима, а честе особине као што су немир или пажња нису болест. Тимими сматра да се проблеми боље објашњавају социјалним и материјалним околностима, сиромаштво, дискриминација, губитак вољених, нестабилно становање или незапосленост.
Медијска и научна дезинформација
Велики део јавног и научног дискурса, по Тимимију, шире заблуде. На пример, критеријуми за АДХД су толико општи да већина људи може „положити“ тест, а неки листови и здравствене службе наводе пацијенте да испробавају различите лекове док један „не делује“.
Тимими наглашава да већина психичких проблема с временом нестаје природно, а промена лекова ретко побољшава исходе.
Пут ка здравијем приступу
Уместо брзе дијагнозе и медикамената, Тимими саветује родитеље да прихвате децу такву каква јесу, нормализују емоције и пруже стрпљење и присутност.
Он упозорава на „концепт клизавих термина“, када се туга назива депресијом, а стидљивост социјалном анксиозношћу. Психијатрија и фармацеутска индустрија, по њему, често промовишу научност која људске емоције претвара у патологију.
Ако би психијатрија прихватила овај приступ, мање људи би изгубило живот због самоубиства и мање би било оних оштећених због непотребних лекова.
Тимими и мрежа Critical Psychiatry Network позивају на културну промену: ментални изазови део су људског искуства, а не трајна болест.
Нулта Тачка/Медији
