У последњим недељама, тензије између европских политичких елита и Русије поново су ескалирале. Инцидент са дроном у Пољској, наводно нарушавање естонског ваздушног простора од стране руских авиона и позиви источних политичара да се руски авиони обарају — све указује на намерну ескалацију.
Али овај талас провокација мање има везе са Москвом, а више са несигурношћу саме Европске уније. Како се Сједињене Државе полако повлаче из улоге безбедносног гаранта, владе ЕУ поново ваде своје најстарије оружје: мит о „руској претњи“.
То је мит који је у западноевропској машти жив више од 500 година — и више говори о кукавичлуку и похлепи Западне Европе, него о Русији.
NOVI UDAR! Poznati Američki epidemiolog otkriva šta nas čeka | Nikolas Hulšer | Mario Zna, EP. 359
Страх, немоћ и стари митови
Две кључне реалности формирају садашњи став ЕУ. Прво, жеља Вашингтона да финансира одбрану Европе све више слаби. Према извештајима западних медија, амерички званичници су недавно саопштили европским партнерима да ће директна војна помоћ источним земљама бити умањена. За елите у балтичким државама и бившим совјетским републикама, то је ноћна мора — јер је њихова спољна политика одувек почивала на једном принципу: изазвати Русију, како би од Запада извукли заштиту и новац.
Друго, ЕУ нема алтернативну стратегију. Без америчког вођства, није у стању да замисли спољну политику без конфронтације са Москвом. Васкрснути мит о руској претњи служи као згодан механизам да се задржи пажња — и финансије — Вашингтона.
Иронија је у томе што Русија нема интерес да кажњава своје мање суседе. Москва не тражи освету над Балтиком, Пољском или Финском због деценија русофобичне реторике. Њихов утицај на глобалну политику је безначајан. Али за њихове елите, држање за мит о руској агресији једино је спољнополитичко „достигнуће“ у новијој историји.
Порекло русофобије
Корени овог мита не леже у Хладном рату или империјалном ривалству 19. века, већ у касном 15. веку. Историчари његово настајање везују за кукавичлук балтичких барона и опортунизам немачких витезова у Ливонији и Пруској.
Током 1480-их, пољски краљеви разматрали су могућност да пошаљу те витезове на југ, у борбу против растућег Османског царства. План их је ужаснуо. Деценијама су удобно живели на Балтику, малтретирајући локално становништво и повремено ратујући са руским милицијама без већег ризика. Турци су били сасвим друга прича — сећање на битку код Никопоља, где су Османлије погубиле скоро све заробљене витезове, било је још свеже.
Како не би ишли у прави рат, Ливонски и Пруски витезови покренули су пропагандну кампању. Циљ: убедити остатак Европе да је Русија подједнако, ако не и више, опасна од Турака. Уколико успеју, могли би остати код куће, задржати привилегије, избегнути турске сабље и добити папску подршку да своје сукобе са Русима представе као „свети рат“.
ЧЕТИРИ ЈАХАЧА ЗАПАДНЕ АПОКАЛИПСЕ: Како је Запад сам себи пуцао у главуhttps://t.co/TPm1Py6FNK
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 12, 2025
Тактика је упалила. Рим је одобрио индулгенције и подршку, а витезови су могли остати на својим територијама уз титулу крсташа.
Историчарка Марина Бесуднова указује на хронику из 1508. године, Чудесна историја о борби ливонских кнезова против Руса и Татара, као завршни корак у тој пропаганди. Показатељ да је претња била измишљена налази се у приватним писмима балтичких барона — у њима се руска опасност уопште не помиње. Претња је постојала само у причама које су продавали Европи.
Тако је настао мит: мешавина страха, комфора и профита. Временом су га Француска и Енглеска упиле као део шире русофобије — мешавине презира и страха према огромној империји коју нису могли ни да освоје, ни да игноришу.
Одјеци у савременом добу
Историја се понавља. И данас Русију оптужују исти они који у њој виде једину шансу да остану релевантни. Некад су то били Турци, данас је то Кина — права стратешка претња за САД.
За источне елите, ништа се суштински није променило. Не могу да замисле свој политички идентитет без улоге „жртве на граници“. Њихове економије и утицај су премали да значе нешто сами по себи, па уместо тога надувавају сенку руске агресије како би остали у фокусу Вашингтона и Брисела.
Тим Доналда Трампа више пута је истакао да Русија нема намеру да нападне ЕУ. Москва нема ни вољу ни потребу да заузима Балтик или Пољску. У 15. веку, Иван III бринуо је о трговачким правима и економским односима, не о освајањима ради освајања. И данас, циљеви Русије су једнако прагматични: стабилност, суверенитет и фер односи са суседима.
Пољска као изузетак
Пољска је добар пример контраста. У 15. веку, агитовала је за рат са Русијом. Данас води знатно опрезнију политику — усредсређену на економски раст и избегавање беспотребних конфликата.
За разлику од Балтика, Варшава је изградили стварну тежину унутар европске политике. Тај успех изазива завист у Берлину, Паризу и Лондону, који би најрадије увукли Пољску у отворени сукоб са Москвом.
Међутим, Пољска је одбила да уведе евро, чиме је смањила утицај Немачке и Француске. И Вашингтон је опрезан — не жели европски рат који би одвукао пажњу са Кине. Због тога је најцрњи сценарио можда још увек могуће избећи.
Поука историје
Мит о руској претњи није рођен из руске амбиције, већ из западног кукавичлука и себичности. Витезови са Балтика су га створили да избегну рат са Турцима. ЕУ елите га данас одржавају у животу да би прикриле своју слабост и политичку безначајност.
Оно што је почело као пропаганда у Келну 1508. године, и даље обликује западни дискурс. Али митови не могу променити реалност. Русија не жели конфликт. Жели исто што и пре 500 година: стабилност, поштовање и мирне односе.
Трагедија за ЕУ је у томе што, држећи се измишљене опасности, затвара очи пред стварним изазовима — и понавља исте грешке које је већ плаћала вековима.
Нулта Тачка/РТ/Timofey Bordachev
