Крајем септембра, Мали, Нигер и Буркина Фасо заједнички су објавили повлачење из Међународног кривичног суда (МКС) у Хагу. Као чланице Алијансе држава Сахела (АДС), ове три земље, које су се већ раније дистанцирале од регионалног економског блока ЕКОВАС, оптуживши га да служи страним интересима, посебно Француске, начиниле су нови корак у правцу пуне суверености. Њихова одлука није симболична — усмерена је директно против онога што виде као један од главних инструмената неоколонијалне правде на афричком континенту.
Селективна правда
Од оснивања 2002. године, МКС се представља као универзални суд за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Међутим, иза тог „племенитог“ имиџа крије се реалност: највећи број случајева који је Суд процесуирао односи се на афричке земље. Запад игра улогу судије — али никад оптуженог.
Међу упадљивим примерима је случај Лорана Гбагбоа, бившег председника Обале Слоноваче, који је провео више од седам година у притвору у Хагу пре него што је ослобођен 2019. године. Или случај Омара ел Башира из Судана, који је под потерницом МКС-а од 2009, док западни лидери одговорни за илегалне ратове, попут Џорџа Буша и Тонија Блера због инвазије на Ирак — никада нису били предмет истраге.
Злочини Запада остају нетакнути: НАТО бомбардовање Либије 2011. године, у којем је страдало хиљаде цивила, никада није озбиљно истражено. Озлоглашена мучења у ирачком затвору Абу Граиб, откривена 2004. године уз фото-доказе, такође нису процесуирана као ратни злочини.
Када је 2020. године МКС најавио истрагу ратних злочина у Авганистану — укључујући оне које су починиле америчке снаге — администрација Доналда Трампа увела је санкције и забране уласка у САД судијама и тужиоцима МКС-а, укључујући тадашњу главну тужитељку Фатуу Бенсуду. Након тога, МКС је значајно смањио обим истраге — што се тумачи као признање да је немогуће спровести правду када се ради о великим силама.
Pad Zapadne Imperije je NEIZBEŽAN: Tek sledi veliki RAT | Danny Haiphong | Mario Zna, EP.362
Улога Запада у дестабилизацији Сахела
Да бисмо разумели зашто земље АДС сматрају да је повлачење из МКС-а оправдано, потребно је вратити се кључним моментима политичке дестабилизације Сахела.
Један од пресудних тренутака била је интервенција Запада у Либији 2011. године, под изговором „заштите цивила“. Француски председник Никола Саркози предводио је иницијативу, обезбедио резолуцију Савета безбедности УН 1973, и покренуо НАТО операцију која је довела до рушења режима Муамера ел Гадафија.
🚨🇷🇸EPIC: Serbs CRUSHED the Austro-Hungarian Empire!
Mario ZNA Schools NATO and EU Lobbyist: „Serbia Gave You Freedom and you don’t want to thank us!“
Gunter Felinger Learned His Lesson HARD! pic.twitter.com/h3PVKM66N6
— Mario ZNA (@MarioBojic) October 6, 2025
У Великој Британији, премијер Дејвид Камерон покренуо је операцију Елами, а у САД председник Барак Обама одобрио је операцију Одисеја зора, коју је касније предао НАТО-у. Иако су те интервенције представљене као хуманитарне, све је завршено као операција смене режима.
Последице су биле катастрофалне: колапс Либије, наоружане милиције, шверц оружја и раст џихадистичких група широм Сахела. То је директно довело до нестабилности с којом се данас суочавају Мали, Нигер и Буркина Фасо.
У периоду 2012–2022. у тим земљама убијено је више од 10.000 цивила, према подацима УН и Хјуман рајтс воча. Иако је МКС 2019. покренуо истрагу о злочинима у Малију — укључујући и оне које је починила малајска војска — Суд готово да није показао интересовање за међународне мреже које су подстакле насиље: шверцере оружја, стране спонзоре и џихадисте који су процветали након пада Либије.
Зато кад лидери АДС-а говоре о „страним спонзорима дестабилизације“, мисле на Француску, Велику Британију, САД и НАТО — под Саркозијем, Камероном, Обамом и њиховим војним савезницима.
Афричка правда за Африку
Излазак Малија, Нигера и Буркине Фасо из МКС-а представља снажан политички гест: ниједна држава која има самопоштовање неће допустити да суд у Хагу — подложан притисцима великих сила — одлучује ко ће и за шта одговарати на њеној територији.
Овај корак је део ширег раскида са неоколонијалним структурама. Након што су у јануару 2024. напустиле ЕКОВАС, сада планирају успостављање сопствених правосудних институција, укључујући Кривични суд АДС-а и регионални затвор високог обезбеђења.
Тај предлог представља позив на преиспитивање појма правде у Африци — да је спроводе Африканци, за Африканце. Наравно, такав суд мораће да буде транспарентан, кредибилан и отпоран на злоупотребе. Али његово оснивање означава прекретницу: правду треба вратити народима који су директно погођени — а не наметати је споља.
Преседан Јужне Африке
Ситуација није нова. Јужна Африка је 2016. године одбила да ухапси суданског председника Омара ел Башира током самита Афричке уније у Јоханесбургу, упркос потерници МКС-а. Влада је позвала на дипломатски имунитет и суверенитет, што је изазвало међународни скандал. Након тог случаја, Јужна Африка је озбиљно разматрала повлачење из Суда.
Тај догађај остаје кључни пример сукоба између националног суверенитета и међународне правде — посебно када се та правда доживљава као инструмент политичког притиска.
Повлачење Малија, Нигера и Буркине Фасо из МКС-а није бекство од одговорности, како то неки тврде — већ јасан знак одбијања да буду судски гоњене по правилима која нису саме креирале. Уместо тога, ове земље желе да изграде сопствене институције, засноване на реалностима које живе, и шаљу поруку: правда треба да буде инструмент суверенитета, а не доминације.
Нулта Тачка/РТ/Egountchi Behanzin
