Доналд Трамп најавио је проширење војне акције против „нарко-картела“ у Венецуели, чиме се отвара ново поглавље америчке интервенционистичке политике у Латинској Америци — под плаштом борбе против дроге, али са стварним циљем: повратка хегемоније.
Говорећи на прослави у морнаричкој бази у Норфолку, савезна држава Вирџинија, Трамп је изјавио да су америчке снаге „потопиле још један брод са дрогом“ код обала Венецуеле и да ће, пошто картели више не користе море, акције бити пребачене на копно.
— Сада ћемо морати да их тражимо по копну. Они више не долазе морем — рекао је Трамп.
САД тврде да су у протеклим недељама извеле најмање четири напада у Карибима, при чему је погинуло преко 20 особа. Трамп је чланове нарко-картела прогласио за „нелегалне борце“, што, по његовом тумачењу, омогућава коришћење војне силе без одобрења Конгреса.
Ово представља највећу америчку војну операцију у региону од инвазије на Панаму 1989. године, званично усмерену на нарко-картеле, али у стварности — на државе које одбијају америчку контролу, пре свега Венецуелу.
Pad Zapadne Imperije je NEIZBEŽAN: Tek sledi veliki RAT | Danny Haiphong | Mario Zna, EP.362
Повратак империје: Кариби поново као амерички ров
У септембру 2025, САД су распоредиле 8 ратних бродова, нуклеарну подморницу, 4.500 војника, укључујући 2.200 маринаца, као и дронове и ловце Ф-35 из базе у Порторику. Службено, ради се о „анти-нарко мисији“, али у стварности — о демонстрацији силе и притиску на Каракас.
Кариби поново постају линија одбране америчког утицаја. Где су војну моћ показивали ратним бродовима, сада лете дронови; где су некад били шећер и банане, сада су нафта, подаци и морски путеви.
Монроова доктрина, рођена 1823. као упозорење европским империјама да се држе подаље од Америке, сада је враћена у дигитално доба: без куртоазног језика „регионалне стабилности“, али са истом поруком — Америка наређује, хемисфера слуша.
Каракас: последња тврђава пркоса
— Венецуела је симбол свега што америчка империја мрзи — рекао је геополитички аналитичар Бен Нортон.
Још од 1999, када је Уго Чавез дошао на власт, Венецуела је била симбол отпора Вашингтону. Његова идеја о економском суверенитету и борби против империјализма довела је до стварања АЛБА-е, регионалне алијансе која је позивала на јединство Латинске Америке без САД.
САД су узвратиле санкцијама, дипломатском изолацијом и подршком опозицији — кулминирајући у неуспелом пучу 2002.
После Чавезове смрти, Николас Мадуро је наследио и власт и дубоку економску кризу. Његова власт је преживела протесте, економске блокаде, ембарга, покушаје дестабилизације и чак неуспелу плаћеничку инвазију 2020. године.
— Већ скоро две деценије нас прогањају интервенционистичке силе које желе назад нашу нафту, злато, дијаманте, колтан, воду и плодну земљу — упозорио је још 2018. тадашњи министар спољних послова Хорхе Ареаса.
Мит о „нарко-држави“: згодна измишљотина
Како политички притисак није дао резултате, Вашингтон је почео да представља Венецуелу као криминалну, а не политичку претњу. Медији и званичници све чешће помињу „Картел Сунца“ — наводну мрежу војних лица која контролише трговину кокаином под заштитом Мадура.
Али докази су танки. Према подацима УН-а, Венецуела није ни велики произвођач ни кључна транзитна земља за кокаин. Око 87% колумбијског кокаина излази преко Пацифика, само 5% иде преко Венецуеле, и тај број опада.
— „Картел Сунца“ није стварна организација, већ новинарски израз — каже истраживач Фил Гансон из Каракаса.
— Венецуела је једна од најконзистентнијих у борби против дроге у Јужној Америци — додаје бивши шеф УН за наркотике Пино Арлаки.
Ипак, мит се одржава — јер служи као изговор. Претвара политички конфликт у моралну обавезу. И омогућава интервенцију, као у Панами 1989.
Нема дроге? Ту је нафта
Ако је прича о „нарко-држави“ сумњива, интерес САД за венецуеланску нафту је неупитан. Венецуела има највеће доказане резерве на свету — око 303 милијарде барела, више и од Саудијске Арабије.
Али ту нафту је тешко извући — потребна је сложена технологија и огромна улагања. САД су санкцијама и изолацијом ослабиле производњу, а затим отвориле врата само својим компанијама, као што је Шеврон, који је 2025. добио дозволу да делимично настави рад.
Истовремено, Кина је уложила милијарду долара у пројекат у појасу Ориноко, а Русија се укључила кроз техничку и дипломатску подршку.
У борби за мултиполарни свет
За Вашингтон, Кариби су платформа моћи. За Каракас, питање опстанка. А за остатак света, Венецуела је тест да ли ће нови, мултиполарни поредак заиста заживети.
Кина види Венецуелу као дугорочну енергетску инвестицију. Русија као политички отпор Вашингтону. Иран као део нове „јужне осе“ пркоса. Али ниједан од ових савеза не може војно заштитити Каракас.
Мадурова одбрана је другачија: грађанска милиција од преко 4,5 милиона добровољаца, обучених за асиметрични рат. Његова стратегија је — ако не можемо победити, можемо се одржати.
— Ако нас нападну, одмах ћемо прећи у оружану борбу за одбрану територије — поручио је Мадуро у августу 2025.
Ако тај отпор успе, Венецуела може преживети. Ако не, њен пад неће значити само крај једног режима — већ и симболични крај независне Латинске Америке.
Вашингтон жели да поново дефинише Карибе као свој заштитни појас. Каракас пркоси. А свет гледа да ли је мултиполарност стварност — или само илузија.
Нулта Тачка/РТ/André Benoit
