Никада непопуларнија влада у Великој Британији покушава да намеће „Бриткарт“ – обавезну дигиталну личну карту без које нико неће моћи да ради, изнајмљује стан, отвори рачун у банци или добије социјалну помоћ.
Кир Стармер, лидер Лабуристичке странке и премијер, свечано је најавио да ће сви морати да имају дигиталну идентификацију ако желе да раде у Великој Британији. Његове речи су биле кристално јасне:
„Нећете моћи да радите у Уједињеном Краљевству ако немате дигиталну идентификацију. Тако је једноставно.“
Иако ово звучи као још једна бирократска новотарија, у стварности се ради о опасној политичкој игри и припреми за увођење потпуне државне контроле над животима грађана. Бриткарт је само увод у инфраструктуру тоталног надзора која се развија на глобалном нивоу.
Pad Zapadne Imperije je NEIZBEŽAN: Tek sledi veliki RAT | Danny Haiphong | Mario Zna, EP.362
Грађани против, влада глува
Преко 2 милиона људи потписало је петицију против Бриткарта, али влада не слуша. Истовремено, владини партнери – компаније као што су Палантир, Оракл и Аксенчур, повезане са обавештајним службама и глобалним форумима моћи као што су Светски економски форум и Билдерберг група, притискају да се систем дигиталне идентификације имплементира по сваку цену.
Лажни изговор: илегална миграција
Влада тврди да је Бриткарт неопходан за борбу против илегалне миграције. Али овај аргумент се распада при првој анализи:
- Илегални мигранти не могу добити национални осигуравајући број (NIN);
- Они који запошљавају на црно не питају за документа;
- Жртве трговине људима немају избора, а Бриткарт неће променити ништа.
Шта је прави циљ Бриткарта?
У стварности, овај систем није о раду, нити о миграцији. Ради се о контроли. Преко једне дигиталне идентификације, држава ће знати:
- где радите,
- шта купујете,
- где живите,
- коме шаљете новац,
- када и како користите здравствену или социјалну заштиту.
Бриткарт је само један корак у глобалној агенди која се спроводи под окриљем Уједињених нација и њихових „Циљева одрживог развоја“, конкретно СДГ 16.9 који промовише јединствену глобалну дигиталну идентификацију.
Систем је већ спреман
Влада већ има дигиталну платформу „One Login“, која преко постојећих докумената као што су возачке дозволе и пасоши омогућава приступ државним сервисима. Зашто онда Бриткарт?
Одговор лежи у преварној стратегији: покренути јавну дебату око Бриткарта, пустити да га јавност одбаци, и онда тихо, под изговором „модернизације“, увести исти систем кроз нове дигиталне картице, лиценце и банковне апликације.
Психолошка операција у три чина:
- Шок: Најава обавезног Бриткарта изазива гнев јавности;
- Реакција: Опозиција обећава да ће га укинути ако дође на власт;
- Решење: Уводе се „алтернативни“ облици дигиталне идентификације који имају исту функцију, али без отпора.
На крају, дигитална идентификација ће бити прихваћена – не зато што смо пристали, већ зато што нисмо ни приметили.
Историја показује – грађани побеђују када не пристају
Британци су у прошлости више пута одбацивали државне личне карте:
- 1919. после Првог светског рата,
- после Другог светског рата,
- када је пропао Блеров пројекат личних карата.
Влада зна да су овакви пројекти политичко самоубиство. Ипак, упорно гурају Бриткарт. Зашто?
Одговор: није у питању Бриткарт, већ свеобухватна дигитална трансформација друштва.
Дигитална идентификација није само документација – то је дозвола за постојање у новом систему. И зато – или ћемо рећи НЕ сада, или ћемо ускоро живети у систему у коме свако „непристојање“ бива кажњено искључењем из друштвеног живота.
