Милиони људи се пријављују као донори органа, не размишљајући да систем може бити недоследан или чак корумпиран.
Истраживања показују да је код неких донатора, пре вађења органа, могуће уочити знаке живота. Постоје извештаји да се пацијенти понекад седирају или чак парализују како би поступци вађења органа могли да се обаве.
💧 Флуорид: Како индустрија трује популацију у име профитаhttps://t.co/vpgwD6UMNV
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 12, 2025
Промене дефиниције смрти
Дефиниција „смрти“ је деценијама прилагођавана да омогући овакве поступке. Примера ради, 1968. године Харвард је увео термин „мождана смрт“ како би законски омогућио вађење органа од пацијената чије срце још куца. Касније је у пракси откривено да неки пацијенти дијагностиковани као мождано мртви могу показивати знаке свести чак и непосредно пре трансплантације органа.
Случајеви преживљавања
- Колин Брнс се пробудила на операционом столу.
- Џахи Мекмат је проглашена мртвом, али је касније показала мозачне таласе и свесне покрете.
- Случај Мартин, 12 година: после менингитиса остао је у вегетативном стању, али је касније поново повратио свест и данас је способан за нормалан живот.
Ови примери показују да мождана смрт није увек јасна и да варијације нису ретке.
Проблеми у систему трансплантације
Истраживања откривају да је систем трансплантације погођен корупцијом и недоследношћу:
- 80% доступних органа никада није сакупљено.
- Узбуњивачи су често изложени одмазди.
- Породице су понекад обмањиване у критичним тренуцима.
- У неким случајевима, до 30% донатора показивало је знаке свести током процеса вађења органа.
Неке медицинске сестре сведоче да су пацијенти седирани или намерно парализовани да би се поступак наставио.
Ризици и психолошки ефекти за примаоце
Трансплантације спасавају животе, али носе и значајне ризике:
У року од 10 година, готово половина трансплантираних бубрега и срца престане да функционише.
Пацијенти узимају имунoсупресивне лекове током целог живота, који су скупи и могу имати озбиљне споредне ефекте.
Трансплантирани органи могу доносити нове емоције, сећања или навике примаоца, што се бележи у бројним случајевима.
Алтернативе и будућност
Постоје методе које могу смањити потребу за донорским органима:
- Лабораторијски узгајани органи
- Ксенотрансплантације
- Терапије које обнављају функцију органа пре потребе за трансплантацијом, као што је DMSO који је показан као потенцијално средство за обнављање мозга код повреда које могу довести до мождане смрти.
Трансплантација органа нам поставља дубока питања о свести, смрти и природи сећања.
Систем је дизајниран као чудо медицине, али иза завесе постоје етички изазови, корупција и питања која наука тек треба да реши. Разумевање ових аспеката је кључно за одговорно и етичко вођење трансплантационих процедура.
