Цензура никада није бучна. Она се увлачи тихо, корак по корак, сакривена иза оправдања: заштита деце, борба против дезинформација, очување демократије. Али једног тренутка схватамо да није реч о заштити – већ о учењу ћутању. И ту почиње опасност.
Историја нас подсећа да контролисана реч није опасна сама по себи. Опасно је њено укидање. Када се гласови разликују, када се сукобљавају идеје, свет је жив. Али када постоји само један глас који се чује, моћ добија свој смртоносни звук. И баш тај звук може да закопа истину.
Слободно друштво је гласно, нередовно, понекад увредљиво, али то је цена истинске слободе. Пријатне речи не могу заменити искрену дебату.
И управо у дебати, у спору, у неслагању, рађа се разумевање, креативност и истинска моћ људског духа.
Данас, у ери друштвених медија, алгоритама и „кријумчарских“ правила понашања на интернету, цензура је добила ново лице. Она више не долази само са државних институција, већ и из невидљивих контролних механизама који нас уче шта смемо и шта не смемо да кажемо. И једног дана, ако дозволимо да тихо прихватимо ова правила, схватићемо да ћутање није безазлено – већ смо изгубили право да чујемо, да говоримо и да мислимо.
Када данас чујемо позиве на цензуру, сетимо се: тиранија никада не тражи дозволу.
Довољно је само да ми ћутимо.
Слободан глас је тежак, понекад непријатан, али је једини који чува слободу.
Читајте и запратите нас на друштвеним мрежама: Нулта Тачка | Телеграм | Инстаграм | 𝕏 | Подржите рад редакције
