Извештај са ивице науке и морала: Да ли је будућност медицине у телима без мозга – и без душе?
Недавни чланак у MIT Technology Review под насловом „Етички добијена ‘резервна’ људска тела могла би да револуционишу медицину“ изазвао је бурне реакције. Тројица стручњака са Станфорда – биолози и биоетичари – предлажу коришћење такозваних бодиоида у научне и медицинске сврхе. Тај бизаран назив односи се на хипотетичка модификована људска тела настала од матичних ћелија, генетски измењена тако да немају мозак – а самим тим, како се претпоставља, ни свест, ни способност да осете бол.
Иако технологија за њихову потпуну реализацију још увек не постоји, аутори тврде да су недавни успеси у области матичних ћелија, уређивања гена и вештачких материца отворили пут за стварање живих људских тела без неуронских компоненти које омогућавају размишљање, свест и осећај бола.
Од вештачке материце до вештачког човека
Строго говорећи, вештачке материце нису нужне – модификовани ембрион би могао бити створен у лабораторији и имплантиран у материцу жене, као што се ради у поступку вантелесне оплодње. Али чак и ови пионири биоетике признају да је помисао да „подчовечанско“ биће буде рођено из људске утробе – превише морбидна, чак и за њих.
Ипак, не крију своје амбиције. Тврде да би неограничена количина „резервних“ људских тела била од огромне користи. Њихови органи могли би да се користе за трансплантације, а њихова тела за испитивање лекова и других медицинских интервенција. Истичу да је етички прихватљивије тестирати лекове на људима који не могу да осете бол јер немају нервни систем, него на животињама које пате. Уз то, тврде да би се на тај начин могла избећи патња животиња које користимо за храну – уместо крава и свиња, могли бисмо створити животињске бодиоиде.
Од ембриоида до зомбија
Идеја о бодиоидима није сасвим научна фантастика. Научници су већ створили ембриоиде – синтетичке ембрионе од матичних ћелија, без коришћења јајних ћелија и сперме. Ове живе структуре се развијају слично људским ембрионима, али се верује да немају потенцијал да постану потпуно људска бића. Зато их обично уништавају пре него што почну да развијају срце или мозак.
Као што поборници ембриоида тврде да на тај начин избегавају етичке дилеме које прати уништавање ембриона, тако и заговорници бодиоида желе да понуде „етички добијена резервна тела“. Али шта је заправо бодиоид?
🚨🇪🇺BREAKING: EU IS A WARZONE & DICTATORSHIP DOOMED TO COLLAPSE!
Ursula heads to Serbia, but 70% of Serbs REFUSE EU!
Proud Orthodox nation rejects mass migration, stabbings, crime, election bans and woke ideology!
Watch the video to see why Serbia says HELL NO! pic.twitter.com/287tSdS2mB
— Mario ZNA (@MarioBojic) October 14, 2025
Човек без мозга није не-Човек
Аутори се муче да дефинишу шта су то бодиоиди. Јесу ли то људска тела? Или тела слична људским, али не и људи у морално релевантном смислу – јер немају мозак? Али довољно су људска да им можемо узимати органе и на њима тестирати лекове. Другим речима: толико су врло људска да су научницима драгоцена – али не баш толико да би им се признало било какво достојанство.
Подсетимо се: зомби. Према хаићанској митологији, зомби је мртвац оживљен магијом, лишен воље и ума, осуђен на служење. Нису ли управо зомбији оно што заговорници бодиоида желе да створе – безумни робови, анатомски и физиолошки људски, али лишени сваког права и заштите?
„Анимирани лешеви“ и фикција смрти
Чланак открива још једну шокантну чињеницу: у лабораторијама се већ користе тела људи проглашених за мртве по критеријуму мождане смрти, али којима остали органи функционишу помоћу апарата. Употребљава се чак и израз „анимирани леш“. Зар није то очигледан оксиморон?
Критеријум мождане смрти настао је 1968. године, када је комисија Харвардске медицинске школе предложила нову дефиницију смрти – како би се ослободили кревети у интензивној нези и олакшало донирање органа. Али тај критеријум почива на парадоксу: донора морамо прогласити мртвим, иако његово тело, уз помоћ апарата, живи.
Примери збуњују. Након проглашења мождане смрти, срце може наставити да куца још минутима или сатима. Деца се могу развијати, ране се зацељују, коса и нокти расту. Жене у коми могу изнети трудноћу до краја. У таквим случајевима, можемо ли с правом рећи да је та особа мртва?
Можда је зато исправније говорити о потпуном отказу мозга, него о смрти. У питању је иреверзибилна кома – не мртво тело. Искључивање апарата може бити етички оправдано, али то не значи да је пацијент већ мртав.
Да ли смо постали морални зомбији?
Слично важи и за бодиоиде. Нико не тврди да су мртви – само да нису људи. Али баш зато што су живи, биолошки људски и способни да произведу органе – постају предмет интересовања.
Само један етички проблем аутори озбиљно узимају у обзир: могуће срозавање људског достојанства оних који, попут бодиоида, немају свест – попут људи у коми или деце рођене без великог мозга (аненцефалија). Али и ту забринутост на крају одбацују.
Тврде: манекен(лутка) изгледа као човек, али то не значи да јесте. Али нико не предлаже научне експерименте на манекенима – управо зато што нису живи. Бодиоиди, међутим, јесу. И баш у томе лежи њихова „вредност“ за науку.
Бодиоид није зомби, није мртвац, није пластични модел. Он је људско биће – намерно створено да буде тешко онеспособљено, потпуно беспомоћно и без могућности да се брани. Његова једина „сврха“ је да буде искоришћен.
Ако бисмо као друштво пристали на тако нешто, то би значило да смо и сами постали – морални зомбији.
