„Цивилизација се дефинише по својој способности да разликује истину од лажи“.
А шта се дешава када је сваки механизам направљен за ту сврху систематски разбијен?
Брет Вајнстин упозорава: живимо кроз координисану саботажу наших институција које трагају за истином.
Ово није мањи критички осврт; ово је темељни напад на саме механизме функционисања друштва.
Он тврди да је напад свеобухватан:
Универзитетски систем: некада светло знања, сада извор непоузданих истраживања и наставних програма који уче проверено нетачне концепте као истину. Камен темељац академске строгости је нарушен.
Регулаторне агенције: ови органи су изгубили своју сврху постојања. Њихова сврха више није заштита грађана од штете, већ заштита регулатора и система од грађана којима би требало да служе.
Научни интегритет: остали смо у мраку о критичним питањима. Утврђивање научно једноставних ствари, као што је потенцијална веза између мРНК вакцина и турбо карцинома, требало би да буде питање транспарентних података. Уместо тога, принуђени смо да се ослањамо на сакривене анегдоте и студије дизајниране да не успеју.
Ово је остварење најдубљег страха Ренеа Декарта – да темељи онога што сматрамо чињеницама више нису поуздани.
Одсечени смо од алата Просветитељства, остављени у опасном стању где анегдота замењује доказ, а идеологија истраживање.
Сада се крећемо у свету без компаса.
Ова ситуација није само опасна; она је егзистенцијална.
Питање више није само „шта је истина?“ већ „како да је откријемо када су путеви ка истини намерно уништени?“
