Од 10. до 21. новембра у Белему у Бразилу одржава се нови климатски самит КОП30, глобална сцена за борбу против наводно „климатски штетног“ гаса угљен диоксида. Немачка је послала делегацију од 170 чланова да учествује, наводно да „спаси планету“, а у стварности да распореди новац немачких пореских обвезника међу светским климатским верницима.
Немачка група стигла је у сенци канцелара Фридриха Мерца, који је у Белем дошао раније због петоминутног говора и обиласка Амазона. Мерц је обећао да ће Немачка дати „значајан допринос“ такозваном Фонду за тропске шуме, за који се прича да ће добити око милијарду евра немачког новца.
Прошле године Немачка је већ уплатила 6.1 милијарду евра у глобално климатско финансирање, чисти чек-дипломатски потез без икаквог економског поврата. Колико ће ове године издвојити нико не зна, али путовања се нижу: делегација од 170 службеника Министарства привреде и животне средине летела је у Белем како би „преговарала“ о немачком уделу у спасавању климе.
Неписано правило је исто: свака тона CO₂ мора да се плати једнако скупим „климатским мерама“. Дух Грете Тунберг и даље прогања немачке институције.
Гледамо модерну продају опроштаја. Што већа уплата, то чистија савест. Целокупан климатски циркус одржава се на илузији да новац послат глобалним фондовима може стабилизовати температуру планете. Једноставно, апсурдно и профитабилно.
И поред буџетских рупа, Берлин ће поново уплатити преко пет милијарди евра у разне иницијативе. Тропски фонд је само нови додатак — а Немачка, као и увек, на првој линији.
Немачка: порески обвезник као музна крава
То је новац узет од немачких радника и прослеђен у нетранспарентне канале зелене клијентелистичке економије, где цветају корупција и некажњивост. Разум, ефикасност и транспарентност замењени су симболиком. Политичарима је важније да махну зеленом заставом него да остваре резултате.
То се јасно видело у алармистичким говорима шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и генералног секретара УН Антонија Гутереша, који покушавају да одрже на апаратима посрнули климатски спектакл.
Гутереш је жалио због промашаја циља од 1.5 степенa и најавио катастрофу, али је додао да „нада постоји“ за опстанак човечанства. Могло би се додати: све зависи од цене откупа, морално чврстог, финансијски „креативног“.
Са Европом која клизи у рецесију, подршка катастрофичним климатским сценаријима нагло је опала. Обични људи имају преча питања од прихватања маштарија Грете Тунберг и Луизе Нојбауер о „смањивању раста“ које води у економски суноврат.
Зато КОП30 постоји да би производио сагласност јавности и одржао моралну машинерију у функцији, уз довод новог новца за зелене интересне мреже.
Канцелар Мерц, климатски спаситељ
После шест месеци под канцеларом Фридрихом Мерцом, једно је јасно: Немачка наставља да буде предводник климатске догме. Мерц није укинуо забрану мотора са унутрашњим сагоревањем, нити је дирао Закон о енергетици зграда који ће домаћинства скупо коштати. Нуклеарни излаз је коначан, руски гас прошлост, а сада се чак и гасна мрежа демонтира.
Субвенционисаном индустријском струјом Мерц спроводи класичан трик интервенционизма: сваки политички промашај прикрива се новом субвенцијом. Све иде на терет куповне моћи и тржишне ефикасности.
Порези на CO₂ расту и погађају авио-саобраћај и индустрију. Реформа ЕУ система трговања емисијама, која ће немачке фирме коштати милијарде годишње, остаје нетакнута.
Мерц је савршен климатски канцелар: умирује средњу класу празним речима и лажним реформама док доследно спроводи европску климатску догму.
Иако га критичари из група попут „Петком за будућност“ нападају, публика КОП30 биће одушевљена доласком немачке делегације са поклонима. Немачка великодушност поново доказује да домаћа криза никада не сме стати на пут глобалној врлини.
То је музика за уши Урсуле фон дер Лајен, која гура нови буџет ЕУ за период 2028–2034, увећајући климатски фонд за преко 30% на невероватних 750 милијарди евра. Суочена са отпором у Европском парламенту, очајнички рачуна на немачку послушност.
Европска представа
Откад су Сједињене Државе напустиле Париски споразум и вратиле се нерегулисаној енергетској политици, КОП самити постали су европски спектакл. Индија одбија да плаћа туђе фантазије, а Кина игра двоструку игру: финансира европске зелене НВО које одржавају зелене канале отвореним, па кроз те канале извози јефтине соларне панеле и батерије.
Истовремено, у Кини ничу десетине нових термоелектрана на угаљ, што чини западне климатске циљеве бесмисленим.
КОП30 је врхунац западне климатске догме која наилази на отпор, посебно у Сједињеним Државама. Под Доналдом Трампом, угљен диоксид је избачен са листе „гасова убица климе“ где се нашао још у време Барака Обаме.
И ту лежи трачак наде: да ће у сенци све дубље глобалне рецесије ова скупа климатска религија коначно доживeти свој крај.
