ЕУ воли да говори о слободи. Довољно је погледати једно од њених најновијих саопштења у којем представља нешто што назива Европски штит демократије, структуру која обећава да ће штитити све од „слободних људи“ до „слободних избора“ и, наравно, у бриселском стилу, „живу цивилну сферу“. На папиру то можда звучи племенито. У стварности, међутим, Штит демократије је још једна визија цензуре. Он значи сузбијање неслагања и контролу говора под изговором одбране демократије од страног мешања и лажних вести.
Као део Штита демократије, Комисија предлаже оснивање Надзорног центра који би идентификовао и уклањао „лажан садржај“ и „дезинформације“ са интернета. Како је изјавила Хена Виркунен, извршна потпредседница за безбедност и демократију, Штит ће омогућити Европи да „брже и ефикасније одговори на манипулацију информацијама и хибридне претње“. Висока представница ЕУ за спољну и безбедносну политику Каја Калас није крила антируски карактер иницијативе. „Гледамо кампање, укључујући и оне из Русије, које су дизајниране да поларизују грађане, подрију поверење у институције и загађују политику наших земаља.“
Термин „независан“ појављује се више пута у саопштењу. Биће успостављена „независна европска мрежа проверивача чињеница“ на свим званичним језицима ЕУ, док ће Европска опсерваторија за дигиталне медије, водећа „факт-чек“ мрежа, финансирана са скоро 30 милиона евра, добити нова „независна“ овлашћења да надгледа изборе и кризне ситуације. Међутим, у Бриселу независност значи финансијску зависност од Комисије. Да би се гарантовала ова „независност“, Комисија обећава великодушно финансирање „независних“ НВО и медија.
Штит демократије надовезује се на недавни Закон о дигиталним услугама, најобухватнију интернет регулацију у историји Европе. Теоретски, ове мере треба да штите демократију. У пракси чине супротно. Њихова сврха није „борба против дезинформација“ већ контрола наратива у тренутку када европске елите трпе историјски пад поверења. Циљ је централизација контроле над токовима информација и наметање једне „истине“ дефинисане у Бриселу. Укратко, Европска комисија гради континенталну машину за цензуру.
Како је један дипломата ЕУ недавно рекао у истински орвелијанском стилу: „Слобода говора остаје за све. Истовремено грађани морају бити слободни.“ Али ко одређује шта је слобода. Ко одређује шта је „истина“ а шта „лаж“. Исте институције и исти корпоративни медији који су више пута сами ширили страх и дезинформације. Недавно је Урсула фон дер Лајен тврдила да је Џи-Пи-Ес у њеном авиону ометала Русија, али су стручњаци ту причу брзо демантовали. У међувремену, Би-Би-Си, често представљен као узор новинарства, ухваћен је како монтира снимак говора Доналда Трампа да би звучало екстремније.
ЕУ тврди да штити грађане од „лажи“, али на ком демократском или моралном основу Комисија претендује да одређује шта је истинито, поготово када је очигледно да политичко медијски естаблишмент ЕУ и сам редовно учествује у ширењу пропаганде. Када „независне“ провериваче чињеница бира и финансира сама Комисија, резултат је затворена петља. ЕУ финансира институције које затим „проверавају“ и појачавају ЕУ наративе. Штит демократије тако институционализује моћ да се дефинише сама стварност.
У више извештаја показано је да ЕУ већ управља огромним апаратом пропаганде и цензуре који продире у све слојеве цивилног друштва, од НВО и тинк-тенкова до медија и академије. Стуб овог система је мрежа програма које финансира ЕУ, попут ЦЕРВ, Креативна Европа и Жан Моне иницијативе, који колективно усмеравају милијарде евра у организације које су наводно „независне“ али су дубоко укорењене у бриселски систем.
Преко програма ЦЕРВ, који има буџет од скоро 2 милијарде евра за период 2021 до 2027, више од 3000 НВО добило је средства за више од 1000 пројеката. Званично, ови пројекти промовишу „европске вредности“. У пракси финансирају прогресивни и проевропски активизам, родну идеологију, мултикултурализам, антинационализам и борбу против евроскептицизма. Многи пројекти су формулисани тако да „повећају поверење у ЕУ“ или „сузбију анти ЕУ наративе“. НВО у Централној и Источној Европи се финансирају да се „боре против ауторитарних наратива“ и „оспоравају евроскептицизам“, често директно циљајући некадашње власти у Пољској или владу Мађарске.
Резултат је псеудо цивилно друштво, мрежа наводно „грађанских“ актера који делују као продужена рука Комисије, појачавајући њену агенду и стварајући илузију народне подршке.
Исти образац важи и за медије. Истраживање показује да ЕУ годишње усмерава најмање 80 милиона евра директно новинама, телевизијама, новинским агенцијама и „новинарским партнерствима“ што је готово милијарду евра за деценију. Програми као што је ИМРЕГ плаћали су медије да објављују текстове који хвале ЕУ фондове, понекад и без напомене да је садржај финансирала ЕУ. Комисија то назива „подизањем свести“. У сваком другом контексту то би се звало пропаганда.
Пропагандна машина ЕУ продире и у академију. Преко програма Жан Моне Комисија издваја око 25 милиона евра годишње за универзитете и институте широм света, финансирајући више од 1500 Жан Моне катедри у 700 институција. Циљ није подршка независне науке већ уградња проевропске идеологије у високо образовање. Званична документа кажу да се од добитника очекује да делују као „амбасадори ЕУ“ и „агенти за јавни утицај“.
Штитом демократије Комисија сада намерава да додатно прошири ту машинерију. Не само да жели да створи де факто Министарство истине већ и да сипа још новца у НВО, „независне“ медије и мреже провере чињеница које треба да шире „европске вредности“. Урсула фон дер Лајен тако купује консензус користећи новац самих грађана и брише границу између супердржаве, медија, цивилног друштва и академије.
Још више узнемирујуће, Европска комисија сада жели сопствени обавештајни апарат. Према Фајненшел тајмсу, нова јединица била би под директном контролом Комисије, уједињујући податке држава чланица и јачајући сарадњу ЕУ и НАТО. За многе, сама помисао да „царица Урсула“ добије наднационалне шпијуне без икакве демократске контроле јесте застрашујућа. То би био још један корак ка техно ауторитарној Европи која не надзире непријатеље већ сопствене грађане.
У том контексту, Штит демократије делује као алат за институционализацију управљања говором и контроле наратива. Његов циљ је полицијска контрола онлајн говора према нејасним и политички обојеним дефиницијама „дезинформација“, приморавање платформи, новинара, академика и грађана да се ускладе са једним, Комисији прихватљивим светоназором и ућуткавање неслагања под изговором борбе против страног утицаја. Све је јасније да рат против демократије не долази из Москве или Пекинга. Он долази изнутра, од институција које тврде да је бране.
