У тексту који се бави везама између Џефрија Епштајна и израелских политичких и обавештајних структура, ауторка користи личну анегдоту из ординације свог њујоршког зубара као метафору: два посла под истим кровом, један потпуно безазлен, други много мрачнији. Иста метафора примењује се на живот и деловање Епштајна – комбинацију екстремно узнемирујућих злоупотреба и високополитичких веза које су годинама остајале у сенци.
Чекаоница њујоршке зубарске ординације препуна изузетно лепих младих жена – ауторка је тек касније сазнала да зубар дели простор са агенцијом за манекене. Ниси могао да разлучиш ко иде код зубара, а ко по уговор, док не стигнеш до пола ходника.
Живот Џефрија Епштајна функционисао је по истом архитектонском принципу: два света згурана у исти простор – један са малолетним девојкама, други са моћницима и политичарима, укључујући и личности блиске израелској влади. Није баш исто што и бељење зуба и модне писте, али подједнако дезоријентишуће.
Цела Епштајнова операција личила је на изопачени кросовер између „Реда и закона“ и „Куће од карата“. Сочни, скандалозни део добио је сав медијски простор, док је геополитички углавном завршио избрисан.
Џереми Скејхил са Дропсајт њуза недавно је објавио преписке које показују да је 2006. Епштајн удружио снаге са адвокатом Аланом Дершовицем како би напао књигу „Израелски лоби и спољна политика САД“, аутора Џона Миршајмера и Стивена Волта. Дершовиц је написао одговор под насловом „Разобличавање најновије – и најстарије – јеврејске завере“, а Епштајн га је прослеђивао својој богатој и утицајној мрежи контаката – вероватно као лагано штиво за пут на острво или током масаже од стране неке од девојака из његовог харема.
Чим неко сугерише да нека страна држава можда врши утицај, увек се јави неко ко повиче о предрасудама. Као да поједине земље верују да је критика њихове спољне политике механизам попут тајних замки из Индијане Џонса, способан да покрене урушавање целог храма.
Епштајнове везе са Израелом шапатом се помињу годинама. Његова десна рука, Гилејн Максвел, која тренутно борави у америчком затвору, ћерка је Роберта Максвела – британског бизнис-магната и медијског могула са довољно дубоким везама са израелском обавештајном службом да му је приређен меморијал у Јерусалиму, а сахрањен је на Маслинској гори. Да ли је Лондон можда био пунији него иначе тог викенда?
Ту је и пријатељство између Епштајна и бившег израелског премијера и министра одбране Ехуда Барака. Сарађивали су на извозу израелских сајбер-алатки кроз привид технолошких и безбедносних стартапа, укључујући и у Вашингтону – што значи или да су САД свесно прихватиле да израелске технологије шпијунирају Американце, или да не разликују дифузер за арому од бацача пламена.
Недавно објављени мејлови показују да је Епштајн организовао састанке између израелских и руских званичника током рата у Сирији. Али званично, у свему томе „нема ничег чудног“. Осим ако не критикујете руско мешање – онда сте, наравно, „пуни предрасуда“.
Али модели утицаја у Епштајновом стилу, које је недавно хвалио и премијер Бењамин Нетанијаху, нису усмерени само на САД.
Евровизија је најновија институција која је упала у израелски спонзорисану епизоду „Сумрака“. Јуроњуз пита: „Која су нова правила гласања након оптужби за ‘интервенцију’ израелске владе?“ Испада да и фестивал музике и перика у Европи сада захтева изборне посматраче.
У међувремену, озбиљнији утицај одиграва се у сенци. Ен-Би-Си њуз указује на „блиске односе“ између израелских тајних служби и иранске опозиције у егзилу у Европи – МЕК-а. Њихови највећи западни обожаваоци су Руди Ђулијани, Џон Болтон и Мајк Помпео. Захваљујући њима, МЕК је уклоњен са терористичких листа САД и ЕУ и сада служи као потенцијални инструмент за будуће промене режима у Ирану.
Тако данас изгледа европски „отпор“. У септембру је ЕУ објавила да „стеже“ Израел због Газе. Урсула фон дер Лајен наступила је као да је лично искључила Гвоздену куполу. Али бројке говоре другачије: шест милиона евра укинуто овде, четрнаест милиона паузирано тамо. Брисел толико потроши на колаче за конференције.
Званичници су се понашали као да се догодило економско померање тектонских плоча. У стварности, то је био само лаган поветарац. Велики трговински споразум ЕУ–Израел остаје на снази, само „на разматрању“, што на бирократском језику значи: надамо се да сте већ заборавили.
Израел је одговорио тврдњом да је ЕУ насела на пропаганду Хамаса и игнорисала израелске хуманитарне покушаје. То је дипломатски еквивалент поруке: „Срушио сам ти кућу булдожером, али сам ти и заливао цвеће.“
Празна представа, као за Евровизију. Све да се не би видела кључна чињеница: главна веза ЕУ са Израелом јесу оружани системи. Половина целокупног израелског извоза одбране иде у Европу. Елбит и Рафаел имају фабрике у ЕУ и недавно су добили уговор за електронско ратовање за нове НАТО фрегате.
Док званичници славе симболичне мере, протестанти широм Европе гађају стварне полуге моћи: индустрију оружја. Елбит у Немачкој трпи вандализам и протесте, док власти одмахују руком као родитељи тинејџеру коме су рекли да почисти собу.
Немачки канцелар Фридрих Мерц чак је најавио посету Израелу уз потпуно укидање ембарга на оружје. То је врста „моралне осуде“ која се најбоље продаје уз ракете.
Тако Урсула може наставити да тврди да ЕУ врши „притисак“. Али све док се потписују уговори о оружју, тај притисак делује као спајалица закачена за тенк, уз „оштро формулисано саопштење“.
Док је Епштајн трговао малолетним девојкама, истовремено је био део мреже која је извозила израелске војне системе широм света – леденог брега који сада израња. Активно је дискредитовао свакога ко би то помињао, етикетирајући их као теоретичаре завере које треба уклонити из јавне сфере.
Па ко онда сме да поставља тешка питања? Нико?
Ако је свако ко их постави проглашен да има предрасуде, а естаблишмент бира која су питања дозвољена, онда слобода и суверенитет – од Америке до ЕУ – ризикују да постану само музејски експонат.
Нулта Тачка/РТ
