Европска унија поново покушава да своје најгоре привремене мере претвори у трајне. Овога пута ради се о „Чет контроли 1.0“, закону из 2021. који технолошким компанијама дозвољава да скенирају приватне поруке свих грађана под изговором заштите деце.
Та мера је требало да буде привремено одступање од права на приватност док не стигну јасни докази.
Сада, као што смо претходно писали, Савет жели да је учини трајном, иако Комисијин сопствени извештај за 2025. признаје да не постоји доказ да ово уопште функционише.
Извештај ни не покушава да сакрије хаос. Признаје недостатак података, непроверене резултате и стопе грешака које би посрамиле и најједноставнији софтверски тест.
Ипак, закључак иде од „доступни подаци су недовољни“ до „не постоје индикације да мера није пропорционална“. Класична бирократска логика.
У закључку у одељку 3 стоји: „доступни подаци су недовољни да пруже дефинитиван одговор“ о пропорционалности, да би одмах затим уследило: „не постоје индикације да мера није пропорционална“.
Преведено: не могу да докажу да мера не нарушава права, али пошто не могу да докажу ни да их нарушава, сматраће да је прихватљива.
Исти извештај признаје да не може чак ни да повеже скенирање порука са конкретним пресудама. У одељку 2.2.3 пише: „Тренутно није могуће… успоставити јасну везу између ових пресуда и пријава које су доставили провајдери.“ Немачка и Шпанија нису чак ни доставиле употребљиве бројке.
Ако се генеришу стотине хиљада пријава, 708.894 у 2024, а Комисија и даље не може да покаже резултате, систем функционише више као бука него подршка полицији.
Полицијски службеници гуше се у гомилама нерелевантног материјала док прави случајеви остају нерешени.
Технологија је нестабилна колико и политика. Јубо је пријавио стопу грешке од 20 одсто 2023. и 13 одсто 2024. године, и то без урачунате људске провере. Бивша комесарка Јохансон и Немачка полиција тврде да је стварна стопа много већа.
Комисија такође признаје да провајдери „нису користили стандардизован формулар“ и да су државе чланице послале „фрагментиране и непотпуне“ податке.
Француска је добила око 150.000 пријава од НЦМЕЦ, али не може јасно да каже шта се догодило са већином њих. ЕУ је направила континентални систем надзора, а не може ни своје учеснике да натера да прате основна правила пријављивања. У пракси, америчке платформе делују као неформална полиција, док ЕУ покушава да склопи слагалицу којој недостају делови.
Претварање ове привремене мере у трајно правило било би потпуно неодговорно. Систем има огромне стопе грешaкa, нема доказане резултате и минималан надзор. Регулатива не испуњава ни основне правне критеријуме.
План Савета открива шта је „Чет контрол“ постао: симболичан гест који политичарима омогућава да се хвале напретком, док стварни систем производи забуну, лажне пријаве и питања без одговора.
Једино што је ЕУ успела да прецизно измери јесте удаљеност између својих прокламованих циљева и система који је створила.
