Нова „револуционарна“ открића НАСА-е поново, по ко зна који пут, спектакуларно померају границе нашег разумевања Марса – увек тамо где је немогуће проверити, али је врло згодно „веровати“. Овога пута – пронађена је глина каолинит, минерал који се на Земљи, како кажу научници, формира искључиво после милиона година обилних падавина, високе влажности и топле, тропске климе.
Превод:
Марс је, наводно, некада имао кише. И то не симболичне – већ дуготрајне, стабилне, тропске.
Практично – прашума у свемиру.
Каолинит настаје када вода, топлота и влажност током веома дугог периода „испирају“ стене – процес типичан за тропске регионе на Земљи. Такав минерал, бар према званичној верзији, не може настати у сувом, хладном и мртвом окружењу какво је данас na Марсу, како тврде научници.
Истраживачи су, такође, упоредили марсовску глину са узорцима из Јужне Африке и Сан Дијега – и поклапање је било „готово савршено“. Довољно добро да се из тога извуче закључак да је Марс некада био ближи тропима него пустињи коју данас гледамо кроз телескопе и сонде.
Према овом наративу, Марс није имао само воду, већ цео климатски систем: кише, топлоту, влагу и стабилну атмосферу.
Другим речима – услове за живот.
Озбиљан живот.
Само без сведока.
Водећа теорија затим каже да је пре више милијарди година соларни ветар „одувао“ атмосферу, вода је нестала, а планета се претворила у оно што данас видимо.
Каолинит је, тврде, један од ретких материјалних трагова тог изгубљеног рајског периода.
И тако данас, на основу неколико минералних узорака, добијамо слику Марса као топлог, влажног света са кишама, облацима и потенцијалним животом – света који је нестао без трага, осим у глини.
Да ли је Марс заиста био жив?
Или је ово још једна космичка прича која звучи боље него што се може доказати?
Одговор, као и увек када је у питању НАСА – остаје негде између узорака, интерпретација и вере у „науку“.