Западна демократија данас постоји углавном као формула на папиру. На стварној сцени, институције које би требало да штите грађане, вредности и права, често су у паралелном свету – више декорација него стварне моћи.
Док говоре о слободи, правди и интеграцији, Запад и његове елите у стварности избегавају тешка питања. Миграције, идентитет, капацитет друштва – све се своди на фразе, бројке и статистику. На терену, демократија се састоји од оптужби, празних обећања и површног „дијалога“ који ништа не решава.
Грађани се осећају изостављено: њихова забринутост о брзим променама у друштву проглашава се нетолеранцијом. Људи који покушавају да указују на проблеме и реалне границе често се гутају у лавиринт бирократије и медијске реторике.Страхови не нестају, већ се гурају испод површине, а то место заузима бес и фрустрација.
Миграција, интеграција, друштвени идентитет – све је то потрошено као парола.
Уместо да се планирају ресурси, да се гради поверење, да се штите институције, Запад се бави декорацијом демократије. На папиру све функционише: избори се одржавају, закони постоје, медији емитују.
У стварности, резултати су хаотични, поверење је урушено, а друштвени компас слеп.
Елите говоре о људским правима и хуманитарним обавезама, али у пракси их занемарују. Политика која би интегрисала нове становнике и одржала друштвену кохезију, често је жртвована на олтару економских интереса, популарности и политичког PR-а.
Запад се понаша као да је демократија нешто што може да се декларише и стави на папир, а да не мора да се живи.
Али стварност не прашта: без стварног учешћа, поверења и одговорности, демократија остаје празна формула, а друштво поларизовано, подељено и немоћно.
Решење није у лепим декларацијама, већ у храбром признању грешака, реалном планирању, дијалогу и примени вредности у свакодневном животу.
Без тога, Запад ће остати само мртва слова на папиру, али бескорисна.