Садашња влада Данске јасно показује да није савезник онлајн приватности и анонимности. Током свог ротирајућег шестомесечног председавања Саветом Европске уније, које се, на срећу, приводи крају, Копенхаген је покушао да прогура предлог Европске комисије о Уредби за спречавање и борбу против сексуалног злостављања деце — познатијој као „Закон о контроли четова“ — упркос снажном и широко распрострањеном противљењу.
Како је тада истицано, наводни циљ ове регулативе — сузбијање ширења материјала који приказује сексуално злостављање деце на интернету — јесте оправдан. Међутим, начин на који је ЕУ покушала да га спроведе представљао је озбиљну претњу основним правима и заштити свих грађана, уз ризик да интернет претвори у још централизованије и надзираније окружење.
У свом изворном облику, закон је фактички налагао скенирање приватних комуникација, укључујући и оне заштићене енкрипцијом од краја до краја. Да је усвојен, апликације за размену порука попут Вотсапа, Сигнала и Телеграма морале би да проверавају сваку поруку, фотографију и видео које корисници шаљу — чак и када су шифровани.
Захваљујући противљењу довољног броја држава чланица, укључујући Немачку, великим делом под притиском јавности, предлог није прошао у Савету ЕУ. Данска влада је затим представила компромисно решење, које уводи „добровољну“ претрагу осетљивог садржаја у приватним четовима уместо општег надзора, и та верзија је одобрена.
Ипак, и овај ублажени предлог изазива озбиљну забринутост. Бивши европосланик Патрик Бејер, један од кључних бораца за приватност у Европи, упозорава да три суштинска проблема остају нерешена. Како преноси Јуроњуз, предлог и даље не поштује став Европског парламента да само суд може одобрити приступ комуникационим каналима, забрањује деци преузимање апликација за размену порука и практично укида анонимну комуникацију.
Посебно спорним се сматра члан 4(3), који би у пракси забранио анонимне имејл и месинџер налоге, захтевајући од корисника да се идентификују личним документима или биометријом. Ово представља озбиљну претњу за новинаре и организације цивилног друштва које зависе од безбедне комуникације са узбуњивачима.
Као да контрола апликација на нивоу ЕУ није била довољна, данска влада је недавно предложила и закон који би забранио домаћу употребу ВПН сервиса за приступ географски ограниченим садржајима и заобилажење блокираних сајтова. Тај предлог био је део ширег пакета мера против онлајн пиратерије и изазвао је жестоке реакције заштитника дигиталних права.
Јеспер Лунд, председник Данског удружења за ИТ политику, оценио је да предлог има „тоталитарни призвук“, упозоривши да би нејасна дефиниција закона могла криминализовати не само стриминг, већ и легалну продају и коришћење ВПН услуга. Он је истакао да „чак ни у Русији није кажњиво заобилажење илегалних сајтова путем ВПН-а“, наглашавајући да би Данска отишла даље од мера присутних у ауторитарним државама.
Након снажног притиска јавности и стручне заједнице, данска влада је повукла спорни део закона, бар за сада. Министар културе Јакоб Енгел-Шмит изјавио је да не подржава забрану ВПН-а и признао да је првобитни текст био „недовољно прецизно формулисан“.
Данска, међутим, није усамљен случај. Све већи број западних „либералних демократија“ усмерава пажњу на ВПН сервисе, који омогућавају корисницима да сакрију своје онлајн активности и заобиђу ограничења. У Великој Британији, након увођења обавезне верификације старости за приступ порнографском садржају, употреба ВПН-а нагло је скочила, што је навело владу Кира Стармера да предложи додатна ограничења, укључујући забрану коришћења ВПН-а за децу.
Сличан образац понавља се и у Аустралији, која је увела строге прописе о верификацији старости и забрани друштвених мрежа за млађе од 16 година, чиме су и одрасли приморани да достављају личне податке. Ове мере многи виде као тројанског коња за увођење обавезних дигиталних идентификација широм Запада.
И у Сједињеним Америчким Државама поједини сенатори отворено подржавају слична ограничења, док поједине савезне државе разматрају могућност забране или рестрикције ВПН сервиса. Америчка Агенција за сајбер безбедност чак је објавила упозорење корисницима да не користе „личне ВПН-ове“, иако стручњаци указују да је проблем пре свега у небезбедним провајдерима, а не у технологији самој по себи.
Стручњаци истичу да је ВПН стандардни део модерне ИТ инфраструктуре и да је његова забрана практично неизводљива без озбиљног оштећења интернета. Упркос томе, владе настављају да тестирају границе, често се повлачећи тек након снажног отпора јавности.
Искуства из прошлости, попут заустављања закона СОПА и ПИПА у САД или ублажавања „Закона о контроли четова“ у ЕУ, показују да организовани отпор грађана може дати резултате. Али истовремено, владе уче из тих пораза и све одлучније, корак по корак, настоје да интернет ставе под своју контролу.
Порука је јасна: ако приватност и анонимност на интернету имају икакву будућност, за њих ћемо морати жестоко да се боримо.
