Ako postoji političko-medijski fenomen koji se poslednjih godina može proučavati kao zasebna dijagnoza, onda je to ponašanje dela hrvatske medijske i javne scene. U tom svetu, gotovo da ne postoji akter međunarodne politike koji nije proglašen neprijateljem: Donald Tramp je opasni populista, Vladimir Putin je oličenje zla, Izrael je agresor, Iran je pretnja civilizaciji, Srbija je – naravno – večita opsesija. Jedini koji su trajno pošteđeni kritike jesu Brisel, Vašington iz vremena Bajdena i birokratski aparat Evropske unije, personifikovan u liku Ursule fon der Lajen.
Ta selektivna mržnja i selektivna ljubav nisu slučajne. One su plod duboke političke i identitetske praznine.
Kuknjava zbog cenzure – ali samo kad se cenzurišu „njihovi“
Hrvatski mediji i javne ličnosti neprestano kukaju zbog „ugrožene slobode govora“, naročito kada se ograničava ili uklanja sadržaj emisija poput Bujice, koje otvoreno flirtuju sa ustaškom ikonografijom i ekstremizmom. Tada se odjednom prizivaju demokratija, pluralizam i sloboda izražavanja.
Međutim, kada se cenzurišu drugačiji glasovi, kada se zabranjuju „nepoželjna“ mišljenja o Ukrajini, EU, NATO-u ili migrantskoj politici – tada vlada tišina. Ili, još gore, odobravanje. Sloboda govora u tom diskursu važi samo za „naše“, nikada za druge.
Zašto tolika mržnja prema Trampu i Putinu?
Donald Tramp i Vladimir Putin predstavljaju sve ono što je suštinski neprihvatljivo za briselski mentalitet, a samim tim i za njegove verne satelite.
Tramp simbolizuje neposlušnost, suverenizam i ideju da država može da vodi politiku u sopstvenom interesu, čak i protiv volje „saveznika“. Putin, sa druge strane, personifikuje otpor zapadnoj hegemoniji i uništenju nacionalnog identiteta pod izgovorom „liberalnih vrednosti“.
Za hrvatsku elitu, koja svoju političku i ekonomsku sudbinu vidi isključivo kroz Brisel, ovakvi lideri su pretnja. Jer pokazuju da je moguće reći „ne“. A to je ono što oni sebi nikada neće dozvoliti.
Ursula – nova svetica hrvatske politike
Ursula fon der Lajen i slični evropski birokrati u hrvatskim medijima imaju status gotovo nedodirljivih autoriteta. Njihove odluke se ne preispituju, njihove greške se relativizuju, a njihove namere se uvek predstavljaju kao „dobronamerne“.
Zašto? Zato što Brisel nije samo politički centar – on je izlazna karta. Gde će Hrvati da rade ako ne u EU? Neće valjda u sopstvenoj zemlji, koja se prazni iz dana u dan, dok mladi masovno odlaze, sela nestaju, a industrija odavno ne postoji.
EU nije projekat razvoja, već projekat bekstva.
Greenland smeta, Kosovo ne smeta
Posebno je zanimljivo licemerje kada je reč o teritorijalnim pitanjima. Hrvatskim medijima smeta svaka ideja američkog interesa za Greenland – jer se to proglašava kolonijalizmom i imperijalizmom.
Ali Kosovo i Metohija, oteti deo Srbije, tu ne predstavljaju problem. Tu je sve „u skladu sa međunarodnim pravom“, sve je „završena priča“. Dvostruki aršini nikada nisu bili očigledniji.
Principi postoje samo dok ne smetaju političkom narativu.
Gušteri, piramide i kolektivno ludilo
Kao šlag na tortu dolazi i sve veće uranjanje dela javnosti u potpunu paranoju: teorije o ljudima-gušterima, vanzemaljcima, piramidama koje upravljaju svetom i tajnim silama koje vrebaju iza svakog ugla. Naravno, u tim teorijama Srbi se gotovo uvek pojavljuju kao neizostavni negativci – jer bez toga priča ne bi bila „uverljiva“.
Ta vrsta kolektivnog ludila nije bezazlena. Ona pokazuje društvo koje gubi dodir sa realnošću, koje više ne razlikuje političku analizu od psihoze, i koje u svakom spoljašnjem faktoru vidi zaveru – osim u Briselu.
Zaključak
Hrvatski medijski prostor danas izgleda kao kombinacija poslušnosti prema EU, selektivne slobode govora, geopolitičkog licemerja i sve izraženije paranoje. Mržnja prema Trampu i Putinu nije stvar ideologije, već straha od slobode. Ljubav prema Ursuli nije politički stav, već egzistencijalna zavisnost.
A kada društvo prestane da veruje u sebe, ono počinje da veruje u guštere.
