„U Nemačkoj nema cenzure“, tvrdi Štefen Majer, jedan od glavnih portparola nemačke vlade. U stvarnosti, Nemci imaju slobodu govora – osim za ideje koje se ne dopadaju političarima, državnim izvođačima i aktivistima iz nevladinog sektora. Nemačka danas služi kao model kako se sloboda može ugušiti širom zapadnog sveta.
Nemačka je u 20. veku bila poprište nekih od najgorih oblika tiranije, ali današnji lideri tvrde da imaju samo „plemenite namere“ kada je reč o represiji. Berlinska politička elita je „unapredila“ demokratiju pretvarajući političare u privilegovanu kastu. Kada je jedan konzervativni urednik ismevao visokog zvaničnika nemačke policije objavivši mim na kojem ona drži natpis „Mrzim slobodu mišljenja“, osuđen je na sedam meseci zatvora zbog „uvrede, klevete ili omalovažavanja osoba iz političkog života“. Kazna mu je uslovna, ali su mnogi drugi Nemci završili u zatvoru zbog sličnih „prekršaja“.
Izveštaj Stejt departmenta SAD o ljudskim pravima naveo je da nemačka policija „rutinski upada u domove, zaplenjuje elektronske uređaje, ispituje osumnjičene i krivično goni pojedince zbog korišćenja slobode govora, uključujući i onlajn izražavanje“. Nemački kancelar Fridrih Merc lično je podneo skoro 5.000 prijava protiv svojih kritičara na internetu, što je u pojedinim slučajevima dovelo do policijskih racija protiv ljudi koje je optužio.
Nemački mediji sa oduševljenjem podržavaju državnu cenzuru običnih građana. Njujork tajms je primetio da „vlasti u Donjoj Saksoniji upadaju u domove i po nekoliko puta mesečno, ponekad uz pratnju lokalne televizijske ekipe“. List je izvestio da je 2022. godine Kristijan Ent, novinar iz Berlina čije je izveštavanje o kovidu izazvalo lavinu uvreda na internetu, „došao do tačke pucanja“. Nakon što ga je anonimni korisnik Tvitera nazvao „glupim“ i mentalno bolesnim, Ent je odlučio da pokuša da tog čoveka krivično goni.
Iako nalog nije imao pravo ime, Ent je pomoću pretrage slika uspeo da identifikuje vlasnika malog biznisa. Lokalno tužilaštvo kaznilo je tog čoveka sa više od hiljadu dolara. Ent je rekao Njujork tajmsu: „Nisam čak bio siguran da li je to što je napisao krivično delo ili ne. Na kraju sam zadovoljan što su reagovali i što je ta osoba dobila signal da postoje granice slobode govora.“ Ali da li uopšte postoji granica kukavičluka kod pojedinih nemačkih novinara? Javno priznati da ste potrčali vlastima jer vas je neko nazvao glupim i ludim diskvalifikuje svakog novinara da piše o bilo čemu što bi moglo nekoga da uvredi.
Novinar Dž. D. Tučil, pišući za magazin Reason, navodi:
„Prošlog novembra, jedan Bavarc je bio pod istragom jer je onlajn bivšeg vicekancelara Roberta Habeka nazvao pogrdnom igrom reči koja se može prevesti kao ‘idiot’. Policija je upala u dom čoveka iz Hamburga jer je lokalnog političara nazvao ‘pimel’ (penis). Berlin je zabranio propalestinski i antiizraelski slogan ‘Od reke do mora, Palestina će biti slobodna’. A irskim demonstrantima u Nemačkoj zabranjeno je da govore galski jer policija ne bi mogla da proceni da li izgovaraju zabranjene stvari.“
Još pre skoro deset godina, Nemačka je bila najagresivniji cenzor interneta među razvijenim zemljama. U tekstu za USA Today iz 2017. godine zabeleženo je:
„U junu su nemačke vlasti upale u desetine domova širom zemlje zbog sumnje na ‘uvredljive objave na društvenim mrežama’ i sprovodile pretres i ispitivanje, prema pisanju Njujork tajmsa. Fejsbuk u Nemačkoj briše oko 15.000 objava mesečno, ali vlada preti kaznom većom od 50 miliona dolara ukoliko se ne ukloni još više sadržaja. Džudit Bergman iz Gejtston instituta komentarisala je: ‘Kada zaposleni u kompanijama društvenih mreža postanu privatna državna policija misli – sloboda govora postaje bajka. Ili je to možda i poenta?’“
Krajem 2017. upozoreno je i da američki političari žele „germanizaciju Fejsbuka“, odnosno sveobuhvatnu cenzuru po političkom nalogu. Ta vizija je ostvarena tokom pandemije kovida. Osnivač Fejsbuka Mark Zakerberg kasnije je javno priznao da je administracija Džoa Bajdena primorala njegovu kompaniju da potiskuje čak i tačne informacije tokom pandemije.
Stanje slobode u Nemačkoj nastavlja da se pogoršava. Institut „Budućnost slobode govora“ sa Univerziteta Vanderbilt sproveo je opsežno istraživanje o obrisanim komentarima u Nemačkoj, Francuskoj i Švedskoj tokom 2023. godine. Utvrđeno je da je 99,7% obrisanih komentara Nemaca na Fejsbuku i 98,9% obrisanih komentara na Jutjubu bilo u potpunosti zakonito. Kompanije društvenih mreža, zastrašene nemačkim Zakonom o sprovođenju mreža, bile su znatno restriktivnije nego što zakon zahteva. Većina cenzurisanih komentara bila je tek „opšte izražavanje mišljenja“, bez govora mržnje ili nezakonitog sadržaja, poput apstraktne podrške kontroverznom kandidatu.
Nemačka uništava slobodu govora i kako bi nasilno potisnula bes javnosti zbog brutalnih zločina koje su počinili migranti. Greg Lukijanof, predsednik Fondacije za individualna prava i izražavanje, naveo je u Vašington postu da je žena koja je u poruci na Vocapu, ogorčena grupnim silovanjem petnaestogodišnje devojčice u hamburškom parku, jednog od počinilaca nazvala „sramotnom svinjom-silovateljem“. Zbog toga je krivično gonjena i osuđena da provede vikend u zatvoru — dok silovatelj, zbog propisa o maloletnicima, nije dobio zatvorsku kaznu.
Cenzura svodi samoupravu na princip „jedan čovek, jedan glas — jedanput“. Ko god pobedi na izborima, koristiće cenzorski aparat da učvrsti sopstvenu moć. Nemački političari pokušavaju da zabrane drugu po snazi političku partiju, Alternativu za Nemačku (AfD), jer se elita ne slaže sa njenim stavovima. Ali AfD nije kriva za to što je poverenje Nemaca u političare i državu poslednjih godina dramatično opalo.
Državno finansiranje cenzure u Nemačkoj poraslo je petostruko od 2020. godine. Endru Louental, osnivač organizacije Liber-net, izjavio je: „U Nemačkoj su veliki delovi civilnog društva napustili svoju tradicionalnu ulogu čuvara vlasti i udružili se sa državom kako bi potisnuli narodno nezadovoljstvo.“ Danas postoji više od 330 organizacija koje čine nemačku mašineriju cenzure.
Kako je novinar Mario Nafal napisao: „Kada su ‘proveravači činjenica’ na državnom platnom spisku, oni ne proveravaju činjenice — oni sprovode narative. Tvrdnja o objektivnosti je samo dekor. Prava šteta? Poverenje javnosti se raspada brže nego što cenzura može da ga obuzda.“
Institut Aspen Nemačka, osnovan u Berlinu 1974. godine, masovno se finansira iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova kako bi promovisao gušenje slobode govora širom Evrope. U decembru je institut objavio izveštaj „Hibridne stvarnosti: dezinformacije, influenseri i odbrana demokratije u Centralnoj i Istočnoj Evropi“, čiji uvodni pasus otvoreno nagoveštava budući pravac.
Iza uzvišene retorike o „zaštiti javnog diskursa“ krije se model u kojem država ima neograničenu moć da odlučuje šta je dozvoljeno reći. Kao što je jedan nemački novinar primetio: „Nemačka cenzorska mašina stvara digitalne ‘sveštenike’ koji polažu pravo na istinu — i ućutkuju sve koji ih dovode u pitanje.“
Danas Nemce progoni intelektualni duh filozofa Georga Vilhelma Fridriha Hegela, koji je tvrdio da se istina nalazi u državi i njenoj moći. Po toj logici, Nemci imaju slobodu govora upravo zato što im je ona toliko temeljno ograničena.
A država će uvek biti tu da zaštiti „slobodu“ preosetljivih novinara — tako što će strogo kazniti svakoga ko se usudi da ih nazove budalom.
