Pojavljivanje Donalda Trampa na Svetskom ekonomskom forumu nemački mediji su predstavili kao oličenje zla, na snežno beloj pozadini Davosa. Da bi političare poput Ursule fon der Lajen, Fridriha Merca i Emanuela Makrona prikazali kao „dobre“, samo dodatno razotkrivaju taj medijski spektakl kao ono što jeste – farsu.
Između američkog predsednika Donalda Trampa i nemačke štampe razvio se odnos ljubavi i mržnje. Gotovo svaki njegov javni nastup, kojih u praksi ima svakodnevno, izaziva pavlovljevsku reakciju u redakcijama. Čak je i njegov govor u Davosu, održan u sredu na Svetskom ekonomskom forumu, iznet bez oštrine uprkos vidljivo skeptičnom stavu Evrope prema SAD, izazvao maksimalnu odbrambenu reakciju.
Građenje kontrasta
List Štern prikazuje Trampa kao izolatora Zapada, moćnog političara koji je u Davosu „progutao knedlu“, a njegov govor istovremeno proglašava objavom bankrota NATO-a. Kao da se po svaku cenu želi održati nemački rat protiv Trampa, Frankfurter Rundšau upozorava da se ne treba zavarati umerenim tonom američkog predsednika. Naslov je borben – Tramp se uvek dobro prodaje.
Nemačke medije iritira i to što Tramp redovno izlaže evropske lidere poput Emanuela Makrona javnom podsmehu. Naravno, čak i Tagesschau šalje svoje proverivače činjenica protiv njega. Njegov govor je, navodno, bio prepun netačnosti i laži.
Kad bi bar bili jednako precizni i pažljivi kada Makron, Merc i fon der Lajen gomilaju laž na laž – bilo o unutrašnjoj politici, stanju ekonomije, ratu u Ukrajini ili propaloj energetskoj tranziciji koja Evropu gura u spiralu siromaštva.
Ni činjenica da se pred našim očima gradi orvelovska država nadzora, snažno podržana upravo iz Nemačke, ne uznemirava nemačke novinare. Ukratko: „mi smo dobri, zlo sedi u Beloj kući.“ „A mi, dobri, samo štitimo evropske pitome jagnjiće od toksičnog otrova patriotskog duha koji Amerikanci, sa svojom opsesijom „može se“, navodno žele da im ubrizgaju.“
Preziru zdrav patriotizam, jaku državu, otvorenu borbu za slobodu govora i razgradnju NGO mastodonta – sve ono što su dostignuća zrele civilizacije, a što briselski centralizam nastoji da rastvori u evropskoj hiperdržavi kontrole, navodno „za opšte dobro“.
Zajedno sa politikom, nemački mediji su izgradili manihejski pogled na svet. Svaki prenaglašeni nastup američkog predsednika, možda težak za evropski ukus, samo olakšava kamuflažu. Američki geopolitički interesi, oblikovani unutrašnjim pritiscima, spolja finansiranim protestnim talasima, krizom fentanila i skupom Paks Amerikana koji Evropa prećutno prihvata, ne igraju nikakvu ulogu u strateškim analizama nemačkih medija.
Oni staju na stranu navodnog dobra – onih koji eksploatišu klimatsku apokalipsu, evroprotekcionizam i sistematsko urušavanje građanskih sloboda. Dovoljno je to ponavljati, preusmeriti bes javnosti zbog rastućih kriza na jednu figuru mržnje i mediji mogu da prikriju sopstvene neuspehe. Ta figura je Donald Tramp.
Sve veća distanca
Zar se, imajući u vidu migrantsku krizu u Evropi i katastrofalnu energetsku tranziciju, ne mora priznati da je Tramp u pravu? Arogantno dociranje nemačkih komentatora samo odražava otuđenost političke kaste. Iz perspektive nemački vođenog evrosocijalizma, američki duh, navodni kaubojski mentalitet i spontanost služe za podsmeh. Dijalog više nije poželjan, američka pozicija proglašava se neprijateljskom i, u okviru „woke“ duha vremena, moralno neprihvatljivom.
Refleks toliko glup da je gotovo fizički bolno pratiti takvo novinarstvo. Zar zadatak medija ne bi trebalo da bude objašnjavanje stvarne geopolitičke situacije Evrope i izazova koji proističu iz nestašice energije i resursa?
Evropske države bi imale više koristi kada bi se uskladile sa Amerikancima, sklopile mir sa Rusijom i vratile se političkom razumu. Ali za Vestdojče Cajtung, Trampov govor u Davosu bio je tek samohvala. Navodno je širio laži i klevete o starom kontinentu.
Iznad svega lebdi nada da će za tri godine Trampa zameniti proevropski, globalistički predsednik, figura u stilu Baraka Obame, koji bi nastavio crvenu nit klimatskog socijalizma i štitio Evropljane od njihovog navodnog izolacionizma i njegovih posledica.
Ako se klimatsko-socijalistički projekat EU u dogledno vreme uruši, snažne i autonomne Sjedinjene Države postale bi odredište paničnog bekstva kapitala, što bi moglo da znači kraj briselskog centralnog aparata. Povratak u klimatsko-socijalistički tor bio bi moguć samo putem kontrole digitalne valute i ograničenja kretanja kapitala, što objašnjava evropske napade na Trampovo predsedništvo. Posebnu težinu daje i činjenica da se bivši guverner Banke Engleske Mark Karni, sada kanadski premijer, snažno posvetio evropskoj politici.
Neuspeh Trampovog patriotskog projekta je upravo u interesu evrosocijalista. Nemački mediji već deset godina sa velikim uspehom neguju sliku nepredvidivog, iracionalnog i intelektualno ograničenog šoviniste. Konstantnim ponavljanjem istih interpretacija njegovih poteza, njihovim moralnim vrednovanjem i dramatičnom eskalacijom pod mantrom „poretka zasnovanog na pravilima“, stvoren je narativ bez ikakvog prostora za nijanse – čisto manihejski.
Na jednoj strani Tramp, personifikacija zla, koji carinama gura evropske humaniste u ćošak, a sada navodno koketira i sa agresivnim prisvajanjem Grenlanda. Lucifer u Beloj kući. Na drugoj strani svetlost i dobro – EU, veliki mirovni projekat, prvobitno bedem protiv Sovjetskog Saveza, a tokom decenija preoblikovan u klimatskog spasioca i poslednju moralnu instancu Zapada.
Lažna igra
Upravo ta sila već četiri godine održava katastrofalni rat iscrpljivanja u Donbasu. I nisu Tramp, već evropski političari ti koji kroz sve oštriju medijsku retoriku usađuju građanima strah od navodne neposredne ruske invazije. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, priziva se scenario maksimalne pretnje, moralno diskredituje svako odstupanje i spremnost na pregovore proglašava slabošću ili čak izdajom.
Masovna stradanja u Ukrajini nemilosrdno razotkrivaju etički sunovrat Evrope. Eskalacija protiv nuklearne sile je vojno beznadežna, ekonomski samoubilačka i etički neprihvatljiva. Makron, Merc i fon der Lajen odavno znaju da je ovaj rat nemoguće dobiti, bez obzira na količinu novca poslatu Ukrajini.
Sada se radi samo o odlaganju bankrota Ukrajine u nadi u vojno čudo, koje bi jedino Amerikanci mogli da iznude. A za to je, kako je već rečeno, potreban novi proevropski predsednik SAD.
Države i evropske banke snažno su finansijski izložene u Ukrajini. Nekontrolisani kolaps mogao bi da uzdrma evropski finansijski sistem toliko snažno da bi i velika dužnička kriza od pre 15 godina delovala kao uvertira.
Tramp i dalje traži pregovaračko rešenje ovog sukoba, čime bi srušio evropski san o promeni režima u Moskvi i kontrolisanoj eksploataciji ruskih resursa, ključnih za dokapitalizaciju evropskih država i banaka.
Manihejski medijski efekat protiv američke politike postaje još opasniji u uslovima rastućeg evropskog aparata cenzure. Mnogi ne shvataju da bi Trampov neuspeh politički uklonio poslednjeg uticajnog zagovornika slobode govora, slobodnog tržišta i racionalne deregulacije.
Upravo su Amerikanci, potpredsednik Džej Di Vens i državni sekretar Marko Rubio, poslednjih meseci više puta intervenisali u Briselu kada je digitalna sloboda na platformama poput Iksa, Telegrama i Mete bila ozbiljno ugrožena.
Lista evropskih branilaca slobode, nasuprot tome, postala je alarmantno kratka.
