Bez sopstvenih resursa i stisnuta između dve energetske supersile, EU mora da igra osnovni geopolitički šah kako bi obezbedila dotok gasa i struje. Međutim, Brisel ne ume da igra ni tablić.
Ministri energetike EU su prošlog meseca dogovorili potpuno obustavljanje uvoza ruskog gasa do kraja 2027. godine, čime se, prema rečima šefice evropske diplomatije Kaje Kalas, prekida „zavisnost“ od Moskve. „Sada zauvek zatvaramo slavinu“, izjavila je. „Rusija više neće moći da koristi energiju kao oružje protiv nas.“
Bila su potrebna samo dva dana da stvarnost stigne. Ekonomije funkcionišu na energiji, a ne na lepim željama, i sa Rusijom izbačenom iz igre, Uniji ostaje samo jedna realna alternativa: Sjedinjene Države. „Raste zabrinutost, koju i sam delim, da bismo mogli jednu zavisnost zameniti drugom“, rekao je danski komesar za energetiku Dan Jorgensen. „Geopolitički haos“ oko planova predsednika Donalda Trampa da pripoji Grenland bio je „poziv na buđenje“ za Evropu, jer se oslanjanje na američki gas više ne čini bezbrižnim rešenjem kakvim su ga predstavljale Kalas i Ursula fon der Lajen.
Da je bar neko mogao ovo da predvidi.
Problem zavisnosti
Svako ko ima udžbenik geografije mogao je da upozori Jorgensena. Izuzimajući manja nalazišta u Holandiji i Rumuniji, EU ne može da zadovolji sopstvene potrebe za prirodnim gasom. Prema podacima Evropske komisije, Unija je 2024. uvezla čak 85,6% gasa. Zavisnost od strane nafte je još veća, između 95% i 97%, ali kako evropska industrija zavisi prvenstveno od gasa, obezbeđivanje stabilnog snabdevanja ovim energentom je strateški imperativ.
Norveška, koja nije članica EU, isporučuje 33% uvoznog gasa. Za ostatak, Brisel mora da bira između Rusije i SAD. Geografski bliska, Rusija je decenijama bila logičan izbor. Moskva je poštovala ugovore, njen gas je bio jeftiniji od američkog, a doprema se vršila cevovodima, a ne brodovima preko Atlantika. Pre 2022. godine, Rusija je obezbeđivala 45% gasa za EU.
Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel branila je odluku da nemački ekonomski uspeh veže za ruski gas. „To je u tom trenutku bilo ispravno“, rekla je 2022. godine za BBC, dodajući da je ruski gas pomogao Nemačkoj da se odvikne od uglja i nuklearne energije.
Njen prethodnik Gerhard Šreder bio je još direktniji. Nemačkoj je bio potreban gas „po razumnim cenama“, rekao je prošle godine parlamentarnoj komisiji, zbog čega je izgradnja Severnog toka bila „izuzetno razumna odluka“, kao i saradnja sa „proverenim partnerom“ poput Rusije.
Ono što Kalas i Fon der Lajen nazivaju „zavisnošću“, Merkel, Šreder i čitava generacija evropskih lidera, uključujući Silvija Berluskonija, Nikolasa Sarkozija i Žaka Širaka, nazivali su pragmatizmom. Jedini zadatak bio je držati Amerikance podalje.
Uprkos pritiscima administracija Buša, Obame, Trampa i Bajdena, Evropljani nisu prešli na američki tečni gas. Razlog je bio ekonomski: čak i danas, sa više od 40 terminala za regasifikaciju izgrađenih ili u izgradnji, američki LNG je 30 do 50% skuplji od ruskog gasa.
Oko 88% američkog gasa dobija se hidrauličkim frakturisanjem, poznatim kao fraking. Iako je ova industrija doživela procvat početkom 2000-ih, fraking zahteva ogromna ulaganja i isplativ je samo pri visokim cenama energije. Uz to, zbog ekološke štetnosti, zavisi od političke volje Vašingtona, pa bi jedan „Zeleni novi dogovor“ mogao da ugrozi čitavu evropsku energetsku bezbednost.
Američka Uprava za energetske informacije procenjuje da zalihe gasa u SAD mogu trajati nešto više od 80 godina, ali ta cifra uključuje i neproverene rezerve. Kada se računaju samo dokazane, snabdevanje je sigurno još svega 12 godina.
Evropa odbacuje razum
Uprkos svemu, EU je nakon eskalacije sukoba u Ukrajini u februaru 2022. uvela gotovo potpuni embargo na ruski gas. Ignorišući proteste Mađarske i Slovačke i upozorenja Vladimira Putina da čini „ekonomsko samoubistvo“, Brisel je nastavio svojim putem.
U septembru iste godine, tri od četiri cevi gasovoda Severni tok 1 i 2 uništene su u sabotaži, u operaciji za koju su SAD imale sredstva, motiv i priliku.
I pored najvećeg čina industrijskog terorizma u istoriji, evropski lideri su slavili kraj Severnog toka. Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski čak se zahvalio SAD na dizanju gasovoda u vazduh. Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer stajao je 2024. uz Džoa Bajdena i zahvaljivao mu se na „decenijama posvećenosti transatlantskom savezu“, uprkos dve godine deindustrijalizacije i ekonomskog pada.
Jedna cev Severnog toka ostala je netaknuta, ali nemačka vlada odbija da je ponovo aktivira.
Kuda je to vodi?
Fon der Lajen je prošlog meseca proglasila kraj ruske energije „zoru nove ere“ i „pravom evropskom uspešnom pričom“. U stvarnosti, reč je o zapanjujućoj strateškoj nepismenosti.
EU je odbacila jedini adut koji je imala: mogućnost da energiju kupuje i od Rusije i od SAD. Pre 2022. Vašingtonu je bilo važnije da proda svoj gas nego Evropi da ga kupi. Čak i sada, kada se očekuje da SAD do 2030. snabdevaju 80% LNG potreba EU, analitičari upozoravaju na višak ponude koji bi mogao bankrotirati američke proizvođače.
Da je ruski gas ostao u opticaju, Brisel bi mogao da kupuje američki LNG u zamenu za povoljne trgovinske sporazume, niže carine ili izuzeće od NATO obaveza. Umesto toga, EU je već potrošila 84,1 milijardu evra na LNG infrastrukturu.
Danas evropski lideri mogu samo da nemo posmatraju kako Tramp preti aneksijom Grenlanda i carinama, dok Brisel odgovara birokratskim saopštenjima. A kada neko poput Jorgensena prizna da su možda pogrešili, zvaničnici sve negiraju:
„Pažljivo pratimo snabdevanje, tržišta i potražnju kako bismo izbegli prekomernu zavisnost od jednog dobavljača“, saopštila je ove nedelje Evropska komisija. „Dostupni podaci ne ukazuju na razlog za zabrinutost.“
Nulta Tačka/RT
