Takozvani grad od 15 minuta (15-Minute City) predstavlja novi model urbanističkog planiranja koji se javnosti prodaje kao održiv, human i praktičan. Njegovi promoteri tvrde da je cilj da građanima sve osnovne potrebe – posao, prodavnice, lekari, škole – budu dostupne u krugu od 15 minuta hoda ili vožnje biciklom. Međutim, iza ove naizgled bezazlene ideje krije se mnogo mračnija i centralizovanija agenda.
Ovaj koncept je direktno povezan sa Ciljem održivog razvoja 11 Ujedinjenih nacija, a već se aktivno sprovodi u Velikoj Britaniji, posebno u gradovima poput Oksforda i Bata. Ono što se tamo dešava više nije teorija – već praksa.
Od „održivosti“ do kontrole kretanja
Gradske vlasti Bata otvoreno navode da je cilj nove „strategije kretanja“ da se građani odviknu od automobila, koje nazivaju „problemom višedecenijske zavisnosti“. Umesto toga, stanovništvo se sistematski gura ka pešačenju, biciklizmu i javnom prevozu.
Pod izgovorom borbe protiv klimatskih promena, grad je podeljen u više saobraćajnih zona, a stvarni efekat je jasan: otežavanje, poskupljenje i kažnjavanje slobodnog kretanja. Sve to u ime dostizanja „nulte emisije“.
Drugim rečima – manje slobode, više kontrole.
Oksford: laboratorija za budućnost nadzora
Ako želite da vidite kako izgleda budućnost „15-minutnih gradova“, pogledajte Oksford.
Grad je podeljen u šest kontrolisanih zona, a kretanje građana prati se pomoću ANPR kamera koje automatski registruju vozila. Stanovnicima je dozvoljeno da automobil koriste samo 100 dana godišnje. Prekoračenje? Kazne stižu automatski. Bez policije. Bez sudije.
Građani koji žive van tih zona mogu da uđu u njih svega 25 dana godišnje – i to uz posebne dozvole.
Ovo više nije urbanizam.
Ovo je upravljanje ponašanjem.
Pametni grad ili pametni nadzor?
Koncept „grada od 15 minuta“ razvio je Karlos Moreno, ekspert za pametne gradove i savetnik gradonačelnika Pariza. On otvoreno zagovara korišćenje digitalnih tehnologija poput:
- veštačke inteligencije
- masovnog prikupljanja podataka
- senzorskih mreža
- digitalnih identiteta
- blockchain sistema
- pametnih ugovora
Sve to kako bi se, kako sam navodi, „optimizovalo ponašanje stanovništva“.
Ujedinjene nacije i mreže poput C40 Cities, uz finansijsku podršku milijarderskih fondacija, aktivno guraju ovaj model širom sveta.
Zašto se o ovome ne govori otvoreno?
U mejnstrim medijima priča se isključivo o „lepšoj strani“: blizini usluga, zelenim površinama, zdravijem životu.
Ali se namerno prećutkuju:
nadzor kretanja
kazne i ograničenja
digitalni identiteti
zabrane ulaska i izlaska
centralizovana kontrola resursa
Svako ko to pomene – odmah se etiketira kao teoretičar zavere, ekstremista ili dezinformator.
Zanimljivo je da su vlasti u Oksfordu, nakon protesta građana, jednostavno uklonile termin „15-minutni grad“ iz zvaničnih dokumenata, ali plan nisu promenile.
Lepa priča, ružna realnost
Naravno da niko ne želi grad bez prodavnica, lekara i zelenila.
Ali pitanje je jednostavno:
- Ako je sve to za naše dobro – zašto su potrebne kamere, kazne i dozvole?
- Zašto se sloboda kretanja mora „regulisati“ tehnologijom nadzora?
- Ko odlučuje gde smete, a gde ne smete da idete?
Grad od 15 minuta ne vraća lokalnog mesara, lekara ili pijacu.
On donosi AI prodavnice bez radnika, onlajn lekare, dostavu dronovima i digitalne propusnice.
I ako sutra dođe nova „kriza“ ili „karantin“ – zašto biste uopšte smeli da napustite svoju zonu?
Zaključak: pitanje koje niko ne želi da postavi
Da li zaista treba da poverujemo da se ovaj model gura širom sveta zato što globalne institucije i multinacionalne korporacije brinu o kvalitetu našeg života?
Ili je „grad od 15 minuta“ samo lep naziv za digitalno ograničenu stvarnost u kojoj su sloboda, privatnost i kretanje – uslovni?
