Odbor za pravosuđe Predstavničkog doma Sjedinjenih Američkih Država objavio je značajan izveštaj pod naslovom: „Strana pretnja cenzurom, deo II: Decenijska kampanja Evrope za cenzurisanje globalnog interneta i njen uticaj na američku slobodu govora u SAD“.
Iako je gotovo 160 stranica teksta administrativnog jezika, poruka je jasna i oštra – direktno usmerena ka Evropskoj uniji.
Suština izveštaja jeste tvrdnja da je EU, pre svega Evropska komisija – telo koje nema direktan demokratski legitimitet kroz izbore građana – pod izgovorom borbe protiv „dezinformacija“ i „govora mržnje“ sistematski vršila pritisak na digitalne platforme kako bi suzbijala legitimnu javnu raspravu.
Prema navodima izveštaja, takva politika je primenjivana iza zatvorenih vrata, bez javne odgovornosti, i već je uticala na izbore u više država, uključujući Slovačku, Holandiju, Francusku, Moldaviju, Rumuniju i Irsku – pri čemu Moldavija čak nije ni članica EU.
Mehanizam pritiska
Izveštaj navodi gotovo stotinu poznatih sastanaka između predstavnika EU i velikih tehnoloških kompanija poput YouTube-a, TikTok-a i Twitter-a (danas X).
Samo tokom pandemije kovida bilo je više od stotinu prilika da Evropska komisija utiče na politiku moderiranja sadržaja, posebno kada je reč o vakcinama i drugim politički osetljivim temama.
Nakon pandemije, sledeći talas pojačanog nadzora i moderiranja, prema izveštaju, vezan je za rat u Ukrajini.
Digital Services Act – prelazak sa „dobrovoljnog“ na obavezno
U početku je sve predstavljano kao „konsenzus“ i „dobrovoljna saradnja“. Međutim, usvajanjem Zakona o digitalnim uslugama (DSA) 2022. godine, koji je stupio na snagu 2023, sistem je postao formalno obavezujući.
Kritičari tvrde da je upravo DSA postavio pravni okvir za institucionalizovanu kontrolu sadržaja, pod široko definisanim kategorijama poput „štetnog narativa“ ili „problematičnog diskursa“.
Šta je sve pod lupom
U jednom dokumentu EU iz 2023. godine, namenjenom tehnološkim kompanijama za moderiranje zakonitog (dakle, ne nezakonitog) govora, kao ciljevi su navedeni:
- „populistička retorika“
- „anti-vladin / anti-EU sadržaj“
- „anti-elitni sadržaj“
- „politička satira“
- „anti-migrantski i islamofobni sadržaj“
- „anti-LGBTIQ sadržaj“
- čak i „meme subkultura“
Ovde se postavlja suštinsko pitanje: ako je govor zakonit, po kom osnovu se tretira kao problem?
Posebno je indikativno što se pod udarom nalaze politička satira i kritika vlasti – kategorije koje su tradicionalno deo demokratske debate.
Rodna politika i nova definicija pola
U kontekstu šire ideološke regulative, Evropski parlament je u više rezolucija i politika podržao pristup prema kojem se rodni identitet zasnovan na ličnoj izjavi priznaje kao pravno relevantan, uključujući stav da se osobe koje se identifikuju kao žene tretiraju kao žene u institucionalnom i pravnom smislu.
Kritičari takvu praksu vide kao radikalan zaokret u odnosu na biološke definicije pola i smatraju je primerom ideološki vođene zakonodavne politike koja utiče na šire društvene i pravne standarde.
Ironija američke kritike
Izveštaj američkog Kongresa dolazi iz sistema koji je i sam često optuživan za globalni uticaj na medijski prostor, kao i za sopstvene oblike cenzure i selektivne transparentnosti.
Postoji očigledna doza političke ironije u tome što Vašington kritikuje Brisel zbog prekograničnog uticaja na digitalne platforme, dok istovremeno insistira na globalnoj primeni sopstvenih regulatornih i bezbednosnih standarda.
Bez obzira na motive američke strane, izveštaj otvara ozbiljno pitanje:
Da li Evropska unija, pod zastavom borbe protiv dezinformacija i zaštite društvenih grupa, gradi sistem u kojem se zakonit, ali politički nepodoban govor sistematski suzbija?
Ako je odgovor makar delimično potvrdan, onda problem nije samo tehnološki ili regulatorni – već duboko politički.
Sloboda govora u Evropi, kako navode kritičari, sve češće zavisi od tumačenja birokratskih struktura koje nisu neposredno odgovorne biračima.
A kada politička satira, kritika elite i suverenistički stavovi dospeju u istu kategoriju sa „rizičnim sadržajem“, pitanje više nije šta je govor mržnje – već ko određuje granice dozvoljenog mišljenja.
