Javna pažnja oko Epštajnovih fajlova najviše se, očekivano, fokusirala na najšokantnije detalje – seksualnu eksploataciju, posebno maloletnih. Takvi zločini i ogromna skala zlostavljanja, uz očiglednu ravnodušnost moćnih institucija, izazivaju moralni gnev.
Ipak, fokus samo na seksualni skandal propušta dublju i uznemirujuću poruku koju ova afera otkriva. Epštajnovi fajlovi pre svega pokazuju društvenu i moralnu otuđenost američkih elita od ljudi kojima navodno služe.
Epštajn nije bio samo predator koji je imao pristup moći. Bio je čvor u zatvorenom svetu bogatstva, uticaja i imunosti. Skandal nije u tome što su moćni ljudi činili loše stvari u privatnosti – istorija je puna takvih primera – već u tome što su to činili sa sigurnošću da im za njihovo ponašanje ništa ne preti.
Ove elite su funkcionisale u transnacionalnoj kulturi koja se uglavnom odvojila od običnih moralnih ograničenja, pravne odgovornosti i građanskih obaveza. Ta kultura ne samo da je tolerisala Epštajna, već ga je i normalizovala.
Ovo potvrđuje i tezu Kristofera Leša (Christopher Lasch) iz njegovog dela „Pobuna elita“ iz 1994. godine. Leš je tvrdio da savremene američke vladajuće klase ne doživljavaju sebe kao čuvare zajedničkog nacionalnog projekta. Umesto toga, one sebe vide kao globalizovanu kastu, obrazovanu u istim institucijama, koja se kreće kroz iste gradove, vođeni istim ukusima i odgovorni jedino jedni drugima. Građanstvo i patriotizam postaju sentimentalan relikt prošlih vremena.
Epštajnova afera služi kao praktičan primer te teze. Njegovo bogatstvo bilo je nejasno, izvori prihoda retko proveravani, a društveni status zaštićen od reputacione štete. Funkcionisao je kao posrednik među finansijerima, političarima, akademicima, članovima kraljevskih porodica i poznatim ličnostima, mnogi od kojih javno zagovaraju moralno uzdizanje i globalnu odgovornost, dok u privatnosti žive u svetu privilegija i bez ograničenja.
Otuđenost elita danas nije samo ekonomska već i egzistencijalna, i nije ograničena na Ameriku. Vladajuće klase razvijenih demokratija sve više žive u svetu definisanom mobilnošću, apstrakcijom i zaštitom od posledica. Njihova lojalnost je profesionalna, globalna, menadžerska, a ne moralna ili građanska. Društvo doživljavaju više kao problem kojim treba upravljati izdaleka, a ne kao zajedničko nasleđe.
Elita koja kreira politiku o imigraciji, obrazovanju, zdravstvu ili bezbednosti retko sama snosi posledice svojih odluka. Njihova deca ne idu u loše škole, ne žive u rizičnim kvartovima, ne bore se za stanovanje niti koriste pokvarene javne institucije. Njihov život štite bogatstvo, lokacija, privatne usluge, a sve više i zakon.
Epštajnovi fajlovi naglašavaju ne samo licemerje, već i imunitet. Uprkos dokumentaciji i svedočanstvima, odgovornost je dolazila sporo i nepotpuno, jer su optuženi delovali u zaštićenoj sferi gde su posledice bile pregovaračke, a sprovođenje zakona diskreciono. Pravda, poput morala, primenjivala se na druge ljude, na drugom mestu.
Javno ogorčenje ne izaziva senzacionalizam, već prepoznavanje: skandal potvrđuje sumnju da postoji jedan moralni univerzum za vladajuće klase, a drugi za sve ostale. Elite propovedaju uzdržanost, održivost i odgovornost dok žive u luksuzu i razuzdanosti. Propovedaju društvenu žrtvu dok su same oslobođene njenog troška. Govore jezikom napretka dok praktikuju dekadenciju.
Leš je upozorio da takve vladajuće klase na kraju gube legitimnost, ne zbog ideologije, već zbog karaktera. Društvo ne može biti dugoročno vođeno od strane onih koji ne osećaju pripadnost. Kada elite postanu turisti u sopstvenoj zemlji, finansijski globalne, kulturno neukorenjene i moralno nezavisne, njihova moć počiva na prinudi i spektaklu.
Epštajnovi fajlovi stoga nisu anomalija, već simptom. Pokazuju vladajuću klasu koja je izgubila navike samokontrole i osećaj zajedničke sudbine koji su nekada opravdavali moć.
Ključno nije samo skandal, već otkrivanje istine: opasnost nije samo u korupciji elita, već u njihovoj dosadi – dosadi normi, ograničenja, odgovornosti, pa čak i same demokratije. Ta dosada, kako je Leš razumeo, je preduslov pobune – ne mase, već onih koji više ne osećaju odgovornost prema građanima.
Ako Epštajnova afera izaziva dugotrajni gnev, to je jer potvrđuje istinu koju mnogi već osećaju: ljudi koji oblikuju budućnost žive u svetu za sebe, po sopstvenim pravilima, nesposobni za moralnu ozbiljnost. Društvo ne može dugo opstati podeljeno na taj način bez posledica.
Pitanje nije da li će se pojaviti nova otkrića, već da li će javnost napokon zahtevati da elite ponovo žive pod istim moralnim i građanskim uslovima kao oni kojima se pretpostavlja da služe.
