Aktuelna rasprava o preusmeravanju ruskih gasnih tokova sa Evrope ka drugim tržištima ne treba da se shvati kao kratkoročni politički potez. Sudeći po izjavama Vladimira Putina u sredu, poruka je mnogo dublja i prvenstveno je namenjena domaćoj publici.
U intervjuu sa novinarom Pavelom Zarubinom, predsednik je naveo da bi Rusija teoretski mogla odmah da prekine isporuke gasa zapadnoevropskim tržištima, umesto za mesec dana kako predlaže Evropska unija. Moskva bi, kako je nagovestio, mogla da se usredsredi na perspektivnija tržišta na drugim mestima.
Formalno, konačna odluka još nije doneta. Putin je samo naložio vladi da prouči to pitanje. Međutim, čak ni ova preliminarna izjava ne bi trebalo da se odbaci kao puka retorika. Ona nosi jasnu poruku.
Suprotno pretpostavkama pojedinih posmatrača, signal nije prvenstveno upućen Evropskoj uniji ili drugim spoljnim akterima. On je namenjen ekonomskim akterima unutar Rusije koji se i dalje nadaju povratku starom modelu, u kojem je energetska industrija zemlje bila izgrađena oko „tradicionalnih tržišta“ na Zapadu.
Jednostavnije rečeno, poruka glasi: da li ste sigurni da je Zapadna Evropa i dalje pouzdan partner?
Upozorenje je jednostavno. Trenutni porast interesovanja Evropske unije za rusku naftu i gas, delimično izazvan nestabilnošću u Persijskom zalivu, mogao bi biti samo privremen. Graditi dugoročnu strategiju države na tako promenljivoj potražnji bilo bi rizično.
Zbog toga naglasak na „perspektivnim tržištima“ u Putinovim izjavama ne treba zanemariti. Putin retko koristi reči slučajno u javnim govorima. U ovom slučaju taj izraz je jasno naglašen, a poruka je očigledna: tržišta Zapadne Evrope se sve više posmatraju kao tržišta u opadanju, a ne kao tržišta budućnosti.
Iz dugoročne ekonomske perspektive, ulaganje političkog kapitala i birokratskih napora u očuvanje pristupa tržištima koja se smanjuju jednostavno nema mnogo smisla.
Ako američki dobavljači žele da dominiraju tržištem gasa Evropske unije, Moskva sve više deluje spremna da im to prepusti. Ironično, međutim, čak ni Vašington ne deluje potpuno spremno da preuzme tu ulogu. U Sjedinjenim Američkim Državama postoji primetan dvostranački konsenzus po ovom pitanju. Zamrzavanje novih dugoročnih ugovora za LNG, na kraju krajeva, nije uvela administracija Donalda Trampa već administracija Džoa Bajdena.
Drugim rečima, budućnost evropskog gasnog tržišta ostaje neizvesna čak i za one koji tvrde da će profitirati od povlačenja Rusije.
Putin je takođe ukazao na šire strukturne promene koje su preoblikovale evropski energetski pejzaž. Ambiciozna i skupa zelena tranzicija Evropske unije traje već godinama, uprkos rastućim ekonomskim pritiscima. Istovremeno, geopolitički događaji su suzili pristup Zapadne Evrope tradicionalnim izvorima energije.
Previranja tokom Arapskog proleća zakomplikovala su pristup južnim resursnim bazama, dok je sukob u Ukrajini praktično zatvorio istočni ruski energetski koridor koji je decenijama snabdevao Evropsku uniju.
U takvim okolnostima, strateško okretanje Rusije ka Aziji, politika pokrenuta početkom 2010-ih, danas sve više izgleda kao dugoročno planiranje, a ne kao rizična opklada. Analitičari unutar ruskog rukovodstva zagovarali su taj zaokret mnogo pre nego što su današnje geopolitičke tenzije učinile takvu odluku neizbežnom.
Ništa od ovoga ne znači da Rusija namerava potpuno da napusti evropske kupce. Moskva i dalje sebe opisuje kao pouzdanog snabdevača. Međutim, Evropska unija više nije centralni stub ruske energetske strategije. Od sada će se posmatrati kao preostalo tržište, a ne kao prioritet.
To, međutim, otvara teško pitanje za donosioce odluka u Briselu: da li je mudro graditi dugoročne ekonomske planove oko partnera čija sopstvena budućnost, ekonomska i politička, deluje sve neizvesnije?
Nulta Tačka/RT/Dmitry Lekukh
