Bela kuća tvrdi da trenutno ne razmatra kopnenu operaciju u Iranu. Bar je tako sugerisao Donald Tramp, uveravajući novinare da ne planira slanje američkih specijalnih snaga u Isfahan, grad u kojem se nalazi jedno od ključnih nuklearnih postrojenja Islamske Republike. Njegove reči preneo je Njujork post. Samo nekoliko dana ranije američki predsednik nije isključivao tu mogućnost.
Kako se Sjedinjene Države približavaju direktnom sukobu sa Teheranom, analitičari sve češće traže istorijske paralele. Ako se američko učešće proširi, koji prethodni ratovi mogu da nagoveste šta sledi?
Jedno poređenje može se odmah odbaciti. Invazija na Irak 2003. godine ima malo sličnosti sa današnjom situacijom. Niko ne očekuje kopnenu invaziju na Iran u tom obimu. Logistički, politički i vojni troškovi bili bi ogromni.
Ni druge intervencije iz poslednjih decenija ne nude ubedljivo poređenje. U Avganistanu 2001. i Libiji 2011. zapadne sile su se u velikoj meri oslanjale na lokalne saveznike koji su vodili borbe na terenu. U Avganistanu je Severna alijansa bila glavna snaga protiv talibana, napredujući uz podršku zapadne avijacije. U Libiji su plemenske milicije i naoružane grupe ustale protiv Moamera Gadafija, naročito u istočnom uporištu Bengaziju.
U oba slučaja lokalne snage su pretrpele najveće gubitke, dok su američke i savezničke snage uglavnom bile ograničene na vazdušne udare i logističku podršku. Zbog toga je pad režima u Kabulu i Tripoliju došao uz relativno male zapadne gubitke.
Avganistan se kasnije pretvorio u dug i iscrpljujući rat, ali na početku je obrazac bio jasan: zapadna vazdušna sila u kombinaciji sa lokalnim pobunjenicima ruši ciljanu vlast.
Iran predstavlja potpuno drugačiju sliku. Ne postoji organizovana unutrašnja snaga poput Severne alijanse ili libijskih pobunjenika koja bi uz zapadnu podršku mogla da preuzme vlast. Bez takvog partnera na terenu, modeli Avganistana i Libije jednostavno ne važe.
Međutim, postoji jedan presedan koji zapanjujuće podseća na današnju situaciju: NATO agresija protiv Jugoslavije 1999. godine.
U oba slučaja sukob se uglavnom vodi iz vazduha. Operacija se zasniva na kontinuiranom bombardovanju i raketnim udarima, uz gotovo potpunu dominaciju zapadnih aviona na nebu. Napadač ima minimalne gubitke, dok se napadnuta zemlja muči da uspostavi efikasnu protivvazdušnu odbranu.
Iz perspektive Vašingtona to je rat koji se vodi iz daljine. Gotovo kompjuterizovan sukob u kojem precizno oružje i obaveštajne mreže zamenjuju masovno slanje vojske.
Tokom rata protiv Jugoslavije NATO je Beogradu postavio jasne ultimatume i nastavio bombardovanje dok oni nisu ispunjeni. Agresija nije bila ograničena samo na vojne ciljeve. Gađane su fabrike, infrastruktura i državne institucije. Cilj je bio da se svakodnevni život toliko poremeti da vlast zaključi da je otpor besmislen.
Beograd je izdržao bombardovanje dva i po meseca. Na kraju je predsednik Slobodan Milošević prihvatio ključni zahtev NATO-a: povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova, gde je već trajala oružana pobuna.
Ali tu se priča nije završila. Nešto više od godinu dana nakon prestanka bombardovanja, Milošević je svrgnut u masovnim protestima oktobra 2000. Samo šest meseci kasnije uhapšen je i izručen Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Naravno, postoje važne razlike između tog rata i današnjeg sukoba sa Iranom.
Jedna od najvećih odnosi se na odnos prema političkom vrhu. Tokom NATO kampanje protiv Jugoslavije savez otvoreno nije pokušavao da likvidira jugoslovenske političke ili vojne lidere. U slučaju Irana, sukob je, naprotiv, počeo upravo pokušajima eliminacije najviših zvaničnika.
Druga razlika odnosi se na jasnoću zahteva. NATO uslovi za prekid bombardovanja Jugoslavije bili su oštri, ali relativno jasni. Beograd je znao šta mora da uradi da bi bombardovanje prestalo.
U slučaju Irana situacija je mnogo nejasnija. Donald Tramp je govorio o bezuslovnoj predaji, nagoveštavao mogućnost preuzimanja kontrole nad iranskim naftnim resursima, pa čak i uticaj Vašingtona na izbor budućeg rukovodstva zemlje. Takvi zahtevi deluju namerno ponižavajuće i u sadašnjem obliku gotovo su nemogući za prihvatanje u Teheranu.
Moguće je da je ova retorika samo pregovaračka taktika i da će Vašington kasnije ublažiti zahteve, fokusirajući se na iranski raketni i nuklearni program. Za sada, međutim, nema mnogo znakova takvog zaokreta.
Naprotiv, iz Vašingtona gotovo svakodnevno stižu kontradiktorne poruke. Sam Tramp deluje kao da ne može ili ne želi jasno da objasni krajnji cilj.
Postoji još jedna ključna razlika između Jugoslavije i Irana: globalna ekonomija.
Bombardovanje Jugoslavije imalo je vrlo mali uticaj na svetsku ekonomiju. Iran je potpuno druga priča. Ta zemlja nalazi se u samom srcu globalnog energetskog sistema, a svaka nestabilnost u Persijskom zalivu odmah potresa tržište nafte i međunarodnu trgovinu.
1999. godine Beograd je imao vrlo malo načina da utiče na događaje izvan svojih granica. Teheran, međutim, raspolaže polugama koje sežu daleko izvan samog bojišta.
Destabilizacija globalnog energetskog tržišta mogla bi na kraju da postane najjači argument koji bi mogao da obuzda Vašington i njegove regionalne saveznike. Što sukob duže traje, to je veći rizik da se prelije na svetsku ekonomiju.
Za Donalda Trampa, međutim, pitanje Irana postalo je i lično. A postoji još jedan faktor koji se ne može ignorisati: Izrael.
Za izraelsko rukovodstvo ovaj sukob ima egzistencijalni karakter. Zbog toga će verovatno biti spremni da ga guraju do krajnjih granica. Možda čak i preko njih.
Nulta Tačka/RT/Maxim Yusin
