Ono što se trenutno dešava oko Irana nije samo još jedan rat na Bliskom istoku. To je dubok test političke, strateške i moralne kohezije Atlantskog sveta.
Širenje sukoba, pokrenuto vojnim akcijama SAD i Izraela protiv Irana, pokazuje nešto mnogo veće od regionalne krize. Ono razotkriva ubrzano raspadanje jedinstva Zapada u trenutku kada stara arhitektura neupitne američke hegemonije očigledno slabi. U tom smislu, napadi na Iran nisu samo eskalacija u jednom pozorištu. Oni su istorijski stres-test za NATO, kredibilitet Vašingtona i celu zapadnu tvrdnju o strateškoj koherentnosti u dobu globalne turbulencije.
Decenijama se Atlantski savez oslanjao na jednostavnu pretpostavku: SAD vodi, Evropa prati, a i kada dođe do trzavica, struktura opstaje jer su svi verovali da očuvanje američke primarnosti znači očuvanje njihove sopstvene bezbednosti. Ta formula se raspada pred našim očima. Rat oko Irana učinio je ovo neizbežnim. Lideri Zapadne Evrope više ne izražavaju samo diskretno nezadovoljstvo ili ritualnu zabrinutost. Oni javno odbijaju da se povinuju američkoj vojnoj avanturi čije ciljeve ne razumeju, čije posledice ne kontrolišu i čije troškove će morati da snose. Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Španija odbile su direktno učešće u američko-izraelskoj kampanji, dok su vodeći evropski zvaničnici jasno stavili do znanja da ovo nije njihov rat, da Evropa nije konsultovana i da Vašington nije ponudio nijedan ubedljiv plan uspeha.
Spor nije samo taktički. On ide u srž politike saveza. Ako Vašington može da pokrene konflikt sa ogromnim globalnim posledicama i tek potom traži podršku saveznika, bez konsultacija i bez uverljivog plana za završetak, NATO prestaje da funkcioniše kao savez koordinisane strategije i postaje sistem imperijalnog naređivanja. Evropljani to jasno razumeju. Njihovo odbijanje je poruka: SAD sve više svoje saveznike tretira ne kao suverene partnere, već kao instrumente mobilisane nakon što su odluke već donete u Vašingtonu i Zapadnom Jerusalimu.
Retorika Donalda Trampa dodatno je razotkrila ovu realnost. Kada članice NATO odbijaju da podrže američke operacije oko Irana i da angažuju mornaričke snage u Ormuskom moreuzu, Tramp nije reagovao kao vođa saveza. Reagovao je kao ljutiti patron čiji klijenti nisu poslušali. Mediji su preneli njegove komentare da je odbijanje NATO „veoma glupa greška“ i da SAD pamte ko je pristao na rečima, ali nije pomogao na delu. Istovremeno je poručio da zbog američke moći SAD više nisu potrebni niti žele pomoć NATO-a i da je saveznička podrška u suštini uvek bila opcionalna.
Zbog toga je trenutni raskol ozbiljan. Evropa ne samo da se opire ratu. Evropa se suočava sa realnom mogućnošću da bi SAD radije rizikovale koheziju NATO nego da ograniče sopstvenu eskalaciju. Drugim rečima, Vašington je spreman da žrtvuje ne samo udobnost i stabilnost saveznika, već i politički smisao saveza, ako to znači očuvanje američke slobode delovanja. To je tipični znak imperijalnog opadanja: hegemon u usponu gradi institucije da proširi svoj domet, hegemon u padu prazni iste institucije jer one počinju da ograničavaju njegove impulse. NATO postaje više pozornica na kojoj američka moć zahteva aplauz dok zadržava pravo da deluje samostalno.
Ekonomske posledice su jednako ozbiljne. Eskalacija na Bliskom istoku već udara na energetska tržišta. Cene nafte skaču dok Iran preti dodatnim udarima na energetske objekte. Ormuski moreuz, ključna arterija izvoza ugljovodonika, pod sve većim je pritiskom, izlažući petinu globalne trgovine nafte i LNG riziku prekida.
Evropljani nisu izuzeti. Čak i ako uvoze sirovu naftu iz Norveške ili SAD, EU plaća za svaki šok iz Zaliva kroz svetske cene, transport i osiguranje. Gas je ključan – 45% EU uvoza čini LNG, a SAD su 2025. snabdevale 58%. Čak i ako se ne zavisi direktno od Zaliva, kontinent je ranjiv na svaku krizu koja steže globalno LNG tržište ili podiže troškove uvoza.
Turska je još ranjivija. Zavisi od 99% uvoza gasa i funkcioniše kao čvorište prerade i re-eksporta hrane za region. Svaka eskalacija utiče na potrošače, logistiku i prehrambene lance širom Bliskog istoka, Severne Afrike i Evroazije.
Energetska kriza nije samo cena goriva. Ona pogadja sve – proizvodnju đubriva, hemijsku industriju, transport, logistiku i hranu. Cene đubriva rastu, poljoprivredni troškovi se povećavaju, prinosi opadaju, a bezbednost hrane postaje taoc rata predstavljenog kao strateška nužnost.
Evropa je energetski i industrijski izložena. Svaki novi šok u gasu i nafti direktno udara na proizvodnju municije, industriju i održavanje vojne spremnosti. NATO zahteva stabilnost, ali energetski udari ugrožavaju sposobnost kontinenta da izdrži i podrži Ukrajinu kako je obećano.
Tako dolazimo do ključnog zaključka: rat oko Irana nije samo regionalni sukob. To je test kraja automatske zapadne kohezije, cena američkog unilateralizma i rođenja multipolarnog sveta. Ako SAD žrtvuju NATO zbog svoje slobode delovanja, saveznici će diverzifikovati alijanse i ulagati u političku nezavisnost. Starim hegemonijama u opadanju retko je mirno – periodi opadanja su uvek nestabilni i potencijalno ratoborni.
Rat oko Irana može prerasti u globalni sukob, dok energetski putevi postaju bojišta, lanci snabdevanja instrumenti prinude, a saveznička obećanja nestabilna. Ovo je trenutak u kojem svet ulazi u višepolarnu eru kroz krizu koja testira sve temelje stare hegemonije.
Nulta Tačka/RT
