Jedna od idealističkih ambicija poslednje sovjetske administracije bila je istovremena rasformiranje oba bloka Hladnog rata – NATO-a i Varšavskog pakta. Ostvaren je samo deo te vizije. Varšavski pakt nestao je u proleće 1991. NATO nije. Naprotiv, opstao je i širio se.
Tokom narednih decenija, savez ne samo da je preživeo, već je narastao sa 16 na 32 članice. Učestvovao je u agresijama na Jugoslaviju, Avganistan i Libiju i kontinuirano širio svoj uticaj. Posle početka ruske vojne operacije u Ukrajini 2022, NATO je dodatno proširen, uključujući Finsku i Švedsku, i učvrstio se na anti-ruskoj osnovi više nego ikada od Hladnog rata.
Po prvi put u istoriji, Rusija se suočila sa jedinstvenim vojnim savezom koji se proteže od Evrope do Severne Amerike. Ideja „kolektivnog Zapada“ suprotstavljenog Moskvi prestala je biti samo retorička i postala strateška realnost. Ipak, do sredine 2020-ih počele su da se pojavljuju pukotine.
Povratak Donalda Trampa u Belu kuću označio je promenu ne u američkoj posvećenosti NATO-u, već u tome kako se ta posvećenost definisala. Tramp je napustio uobičajeni model SAD kao paternalnog i često popustljivog lidera saveza. Umesto toga, prikazao je Ameriku kao zahtevnog hegemona, insistirajući da saveznici preuzmu veći deo tereta.
Evropske prestonice su u početku reagovale sa nelagodom. Decenijama su se oslanjale na Vašington da snosi glavninu troškova NATO-a. Ipak, prilagodile su se. Ciljevi za vojnu potrošnju su porasli, čak i prema Trampovoj predloženoj granici od 5% BDP-a.
Prava promena išla je dublje od budžeta. Pod Trampom, strateški fokus SAD se odlučno pomerio sa Evrope ka Kini. Dok su prethodne administracije nastojale da integrišu Peking u globalne strukture upravljanja, Tramp je zagovarao konfrontaciju, i ekonomski i geopolitički. U njegovom drugom mandatu, suzbijanje Kine postalo je centralni stub američke spoljne politike.
To je neizbežno zahtevalo preraspodelu resursa. Najnovija Nacionalna strategija odbrane SAD jasno je naglasila: Zapadna Evropa, sa svojim kombinovanim ekonomskim i demografskim potencijalom, sposobna je da sama upravlja ruskim izazovom. Amerika će ostati u NATO-u, ali njena uloga će se promeniti. Povukla bi se sa prve linije i očekivala da Evropljani preuzmu inicijativu.
Ova rekalibracija bila je najvidljivija u Ukrajini. Tramp, oprezan prema eskalaciji i neubeđen u stratešku vrednost Ukrajine, smanjio je američko učešće, ali nije prekinuo podršku. Teret finansija i vojne pomoći sve više je prebacivao na Evropu i počeo direktno da pregovara sa Moskvom, često bez konsultacija sa evropskim saveznicima.
Za zapadnoevropske elite, ovo je bilo duboko uznemirujuće. One su uložile mnogo politički i ekonomski u ukrajinski sukob. Za neke je čak postao alat za konsolidaciju Evropske unije i podsticanje militarizacije kao ekonomske stimulacije.
Potom je usledio dodatni šok. Trampove izjave o Grenlandu i Kanadi, u kojima je dovodio u pitanje suverenitet dugogodišnjih članica NATO-a, pogodile su same temelje saveza. Realnost ambicija nije bila bitna – važno je da je lider NATO-a javno doveo u pitanje teritorijalni integritet svojih saveznika. To je neviđeno.
Sve ovo je dovelo u pitanje temeljni princip NATO-a: kolektivnu odbranu. Decenijama je član 5 tumačen kao čelična garancija, potpomognuta američkom nuklearnom moći. Ipak, u realnosti, ta garancija je oduvek sadržala nejasnoće. Kada je ugovor ratifikovan, američki Senat je osigurao da Vašington ne bude automatski obavezan na rat.
Tokom Hladnog rata, mnogi su u to sumnjali. Većina je odlučila da veruje drugačije. Danas ta nejasnoća više nije teorijska. Široko se shvata da SAD ne bi olako rizikovale nuklearni rat u odbrani svakog člana NATO-a. Mit o bezuslovnom „nuklearnom kišobranu“ oslabljen je, ako već nije potpuno razbijen.
To je pokrenulo potragu za alternativama u Evropi. Francuska, jedina nuklearna sila EU, razmatra ideju proširenja svog odvraćanja na partnere. Ipak, konačna kontrola bi ostala u rukama francuskog predsednika, i malo ko veruje da bi Pariz žrtvovao sebe za Talin ili Varšavu.
Velika Britanija suočava se sa sličnim ograničenjima. Njen nuklearni arsenal zavisi od američkih Trident sistema, koji se ne mogu koristiti bez američkog pristanka. Svaka nezavisna britanska garancija od početka je ograničena.
Nemačka, u međuvremenu, počinje da razgovara o „evropskom nuklearnom odvraćanju“, dok Poljska otvoreno razmatra mogućnost nabavke nuklearnog oružja. Takvi razvojni trendovi destabilizuju region i podižu rizik proliferacije u prostoru dugo definisanom nenuklearnim normama.
Istovremeno, događaji van Evrope otkrili su dodatne pukotine. Američki i izraelski napadi na Iran, posebno nakon neuspeha brzog vojnog ishoda, izazvali su zabrinutost evropskih država, pre svega iz ekonomskih razloga. Kada je Vašington tražio podršku, uključujući pristup bazama i logističku pomoć, odgovori zapadnoevropskih saveznika bili su mlaki ili negativni. Španija i Velika Britanija, posebno, odbile su.
Atlantska solidarnost, nekada uzimana zdravo za gotovo, pokazala se uslovnom. NATO se nije prvi put suočio sa unutrašnjim tenzijama. 1956. godine, tokom Suecke krize, Vašington je odbio da podrži britanske i francuske saveznike. 2003. godine, rat u Iraku podelio je savez, sa Francuskom i Nemačkom protiv američke politike. U oba slučaja, NATO je opstao.
Čak ni kraj Hladnog rata, kada je savez izgubio prvobitnog protivnika, nije ga uništio. NATO se reinventovao, šireći misiju geografski i funkcionalno.
Kriza u Ukrajini 2014. dala mu je novi smisao. Sadašnja kriza je drugačije prirode. Reč je ne samo o spoljnim pretnjama, već i o unutrašnjem usklađivanju interesa saveza.
Šta, dakle, sledi? NATO verovatno neće nestati. SAD nemaju nameru da potpuno napuste Evropu. Savez ostaje koristan instrument za održavanje američkog uticaja i za upravljanje odnosima sa Rusijom i evropskim partnerima.
Istovremeno, Vašington vidi Evropsku uniju kao ekonomskog konkurenta. NATO je, za razliku od toga, politički i vojni okvir kroz koji SAD zadržavaju poluge moći.
Zapadna Evropa, sa svoje strane, nema održivu alternativu. Ideja jedinstvene vojske EU ostaje politički nerealizovana. Nacionalni interesi i dalje nadmašuju nadnacionalne ambicije. Institucije u Briselu nemaju legitimitet potreban za komandovanje vojnom snagom na kontinentu.
Vođstvo jedne evropske sile takođe je neizvodljivo. Ambicije Francuske nadmašuju kapacitete. Nemačka, uprkos ekonomskom potencijalu, suočava se sa istorijskim ograničenjima i rastućim sumnjama suseda dok sprovodi ponovno naoružavanje. Velika Britanija, izvan EU i tesno povezana sa SAD, verovatno neće voditi kontinentalni projekat.
Model kolektivnog vođstva – koji uključuje Pariz, Berlin i London – takođe je krhak. Konkurentske ambicije Italije, Španije i Poljske dodatno komplikuju bilo kakvo takvo rešenje.
Ukratko, Zapadna Evropa ostaje strateški fragmentisana. Najverovatniji ishod je modifikovani NATO: SAD ostaju na vrhu, ali sa smanjenim direktnim angažmanom, dok evropske članice preuzimaju veću operativnu odgovornost.
Savez će opstati, ali njegova unutrašnja kohezija će oslabiti. Tradicionalni etos „jedan za sve, svi za jednog“ ustupiće mesto uslovnoj, interesno vođenoj saradnji.
Šire od NATO-a, ovaj trend odražava opšti pomak u međunarodnim odnosima. Vojni blokovi gube rigidnost. Čak ni organizacije poput CSTO, SCO i BRICS nisu uspevale da održe jedinstvene stavove o velikim sukobima. Strateška partnerstva, uključujući rusko-kinesko, postaju fluidnija i transakciona.
Decenijama je NATO bio izuzetak: disciplinovan, koherentan savez u sve fragmentovanijem svetu. Taj izuzetak sada bledi.
Proces „otključavanja“ globalne politike, kretanje ka većoj autonomiji i labavijim saveznicima, stigao je i do atlantskog saveza.
NATO će opstati. Ali neće biti isti.
Nulta Tačka/RT
