„Novi svetski poredak mora biti izgrađen da obezbedi ekonomsku pravdu i jednaku političku sigurnost za sve države. Kraj trke u naoružanju je osnovni preduslov za takav poredak.“
Ove reči iz Sovjetsko-indijske deklaracije iz 1986. godine iz Delhija, potpisane tokom posete Mihaila Gorbačova Indiji i razgovora sa premijerom Radživom Gandijem, danas obeležavaju 40 godina. Bio je to jedan od prvih dokumenata kasnog Hladnog rata koji je otvoreno govorio o „novom svetskom poretku“.
Tada je sovjetsko rukovodstvo verovalo da će on nastati kroz „novo političko mišljenje“, gde bi bivši protivnici gradili stabilniji i pravedniji globalni sistem. Ideja je bila ambiciozna: zajednička rekonstrukcija sveta nakon ideološkog sukoba. Ali istorija je krenula drugim putem.
Sovjetski Savez je ubrzo nestao u unutrašnjim krizama i potpuno iščezao sa svetske scene. Termin „novi svetski poredak“ ostao je, ali ga je administracija Džordža H. V. Buša preoblikovala u američki model dominacije Zapada.
U suštini, to nije bio novi poredak, već produžetak sistema posle 1945, samo bez sovjetske protivteže.
Dugo se verovalo da je to kraj istorije. Ali umesto stabilnosti, došlo je do novog talasa tenzija, a do početka 2010-ih sistem je počeo da puca. Od tada se raspad ubrzava.
Danas je teško tvrditi da stari poredak uopšte više postoji. Države sve češće ignorišu pravila, a politika se vodi impulsivno, uz stalne kontradikcije i improvizaciju.
Nije to nužno haos bez smisla, već osećaj da su stare kočnice nestale i da svako pokušava da izvuče maksimum dok se pravila ponovo ne napišu.
U toku je preraspodela sveta: uticaj, resursi, energija, tehnologija i trgovački tokovi se istovremeno prelamaju. Svaka velika sila testira granice svojih mogućnosti.
Stare institucije nisu nestale, ali su delimično prazne. Ipak, i dalje se koriste kada to odgovara. Ujedinjene nacije su primer: autoritet im slabi, ali ostaju alat u rukama država kada im zatrebaju.
Globalna ekonomija takođe se ne raspada u potpunosti. Uprkos sankcijama, ratovima i podelama, trgovina i dalje teče, lanci snabdevanja se prilagođavaju, ali ne pucaju do kraja.
To frustrira čak i one koji pokušavaju da promene sistem.
Zato je stvaranje novog poretka izuzetno bolan proces: svet je sastavljen od delova različitih epoha i sistema koji ne funkcionišu zajedno, ali i dalje postoje.
Neke države pokušavaju da to slože pažljivo. Druge to rade silom. Rizik je jasan: previše pritiska ne donosi red, već još veći lom.
Najveći problem je što danas ne postoji nikakva jasna mapa budućnosti. Ranije su postojale vizije, čak i pogrešne, ali bar je postojao pravac.
Sada ga nema.
Stari sistem nestaje, novi nije definisan, a jedino što ostaje je brutalno jednostavna realnost: uradi sam i živi sa posledicama.
Nulta Tačka/RT/Fyodor Lukyanov
