Po prvi put posle dužeg vremena, Belorusija se ponovo našla u centru pažnje kada je reč o sukobu u Ukrajini. Već više od mesec dana Vladimir Zelenski upozorava Ukrajince na navodnu pretnju sa severa. Tvrdi da se Minsk sprema da uđe u rat, a čak je zapretio beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku preventivnim udarom ili otmicom po uzoru na slučaj Nikolasa Madura.
Retorika je sada otišla toliko daleko da je Zelenski naredio pripreme za kružnu odbranu gradova u severnim regionima Ukrajine, uključujući i Kijev. U međuvremenu, francuski predsednik Emanuel Makron prvi put od 2022. godine razgovarao je sa Lukašenkom, navodno kako bi ga ubedio da ne ulazi u sukob.
Problem je u tome što na beloruskoj strani granice nema vidljivih znakova priprema za rat. Nema mobilizacije, nema neuobičajenog grupisanja beloruskih snaga niti premeštanja ruskih jedinica. Jedini događaj koji bi mogao da se protumači kao vojni signal jeste nedavna rusko-beloruska nuklearna vežba, ali ona je održana u centralnoj Belorusiji i bila je više demonstracija strateškog odvraćanja nego priprema za operacije protiv Ukrajine.
Postavlja se pitanje zašto bi Lukašenko uopšte želeo da uđe u rat. Takav potez bio bi potpuno suprotan njegovoj dosadašnjoj politici i geopolitičkoj ulozi koju je gradio za Belorusiju.
Čak i nakon 2020. godine, kada je postao praktično nepoželjan na Zapadu, a potom i nakon eskalacije sukoba 2022. godine, Lukašenko je pokušavao da zadrži04 prostor za političko manevrisanje. Tokom ukrajinske krize Belorusija je uglavnom ostala pasivan posmatrač, što je odgovaralo i Moskvi. Za Rusiju je Lukašenko pre svega diplomatski, a ne vojni saveznik.
Teoretski, nova operacija prema Kijevu mogla bi nekome da deluje primamljivo, ali beloruska vojska nije stvorena za takvu ulogu, posebno u uslovima modernog ratovanja kojim dominiraju dronovi i stalni nadzor.
Možda je situacija obrnuta? Da li Zelenski zapravo priprema napad na Belorusiju kako bi srušio Lukašenka i otvorio drugi front protiv Rusije?
Njegov otvoreni poziv opozicionarki Svetlani Tihanovskoj daje određenu logiku toj teoriji, ali vojna realnost govori drugačije.
Poslednja velika ofanzivna operacija ukrajinske vojske bio je upad u Kursku oblast. Za tu akciju Kijev je morao da angažuje oko 30.000 vojnika, zbog čega je oslabio položaje u Donbasu i izgubio dodatnu teritoriju. Čak ni tada nije postignut odlučujući strateški rezultat.
Ozbiljan napad na Belorusiju zahtevao bi mnogo veće resurse. Od tada je ukrajinska vojska dodatno oslabljena i trenutno uglavnom sprovodi lokalne kontraudare u Donbasu, što znači da nema kapacitet za otvaranje novog velikog fronta.
Takav potez ne bi imao ni stratešku logiku. Sukob sa Belorusijom otvorio bi dodatni front dug oko 1.000 kilometara duž severne granice Ukrajine i stvorio direktnu pretnju Kijevu. Bez obzira na političke okolnosti, teško je verovati da ukrajinsko rukovodstvo to ne razume.
Zbog toga se trenutna priča o „beloruskoj pretnji“ pre svega mora posmatrati kroz političku, a ne vojnu prizmu.
Tajming je posebno zanimljiv. Zelenski je počeo da upozorava na opasnost upravo u trenutku kada su odnosi između Minska i Vašingtona pokazali prve znake poboljšanja.
U martu su Sjedinjene Američke Države ublažile deo sankcija Belorusiji, a pojavile su se informacije o mogućem ponovnom otvaranju američke ambasade. Čak se govorilo i o potencijalnoj poseti Lukašenka SAD i sastanku sa Donaldom Trampom.
Za Kijev bi takav razvoj događaja mogao predstavljati problem. Postoji bojazan da bi Lukašenko mogao da pridobije Trampa i utiče na jačanje pritiska na Ukrajinu radi okončanja sukoba. Takođe, Belorusija bi mogla da dobije dodatno ublažavanje sankcija i postane važan tranzitni centar za trgovinu između Rusije i Zapada.
Iz perspektive Kijeva, takav scenario treba sprečiti. Zato se Minsk ponovo prikazuje kao neposredna vojna pretnja, jer bi svako približavanje Vašingtona i Minska bilo mnogo teže ukoliko se Belorusija predstavi kao aktivni ruski saveznik u ratu.
Na retoriku Zelenskog verovatno utiče i unutrašnja politika. Od kraja aprila korupcioni skandali sve više opterećuju njegov najbliži krug saradnika.
Najnovija otkrića iz afere poznate kao „Mindič trake“ dovela su do zvaničnih optužbi protiv Andreja Jermaka, jednog od najuticajnijih ljudi u ukrajinskoj vlasti. Po prvi put se u dokumentima pominje i ime „Vova“, zajedno sa oznakom „R1“, koja se povezuje sa luksuznim nekretninama u stambenom kompleksu „Dinastija“, gde su navodno planirali da žive ljudi bliski Zelenskom.
U takvim okolnostima, stvaranje nove bezbednosne pretnje može biti politički korisno. Omogućava Zelenskom da građanima poruči da najteži izazovi tek dolaze i da nije vreme za promenu lidera usred krize.
Međutim, posle više godina rata, karta „ruske pretnje“ više nema isti efekat kao ranije. Ukrajinsko društvo je umorno, mobilizacija izaziva sve veće napetosti, a politika stalnog vanrednog stanja gubi snagu.
Zbog toga Kijev sada pokušava da odigra„belorusku kartu“.
Da li će to uspeti? Verovatno ne. U najboljem slučaju može doneti malo vremena, malo straha i nešto više političkog prostora za manevrisanje. Kao dugoročna strategija, međutim, deluje prilično slabo i neubedljivo.
Nulta Tačka/RT
