Naučnici su po prvi put detektovali „otiske prstiju“ horizonta događaja crne rupe — granice iz koje ništa, čak ni svetlost, ne može da pobegne — prema istraživanju objavljenom u sredu.
Otkriće je napravljeno analizom talasa u prostor-vremenu, poznatih kao gravitacioni talasi, koji nastaju kada se dve crne rupe nasilno sudare i spoje.
Horizont događaja crne rupe poznat je kao „tačka bez povratka“, jer sve što mu se približi biva nepovratno progutano u tamu.
Zbog toga je izuzetno teško proučavati šta se dešava u njegovoj blizini.
Međutim, postoji jedan kosmički događaj koji bi mogao da pruži uvid u ovu ekstremnu pojavu — spajanje dve crne rupe u jednu.
Tokom tog „spiralnog kosmičkog sudara“, oslobađaju se gravitacioni talasi koji putuju kroz univerzum i koje naučnici detektuju već poslednjih deset godina.
Za novo istraživanje objavljeno u časopisu Nature, međunarodni tim naučnika analizirao je podatke iz najsnažnijeg do sada registrovanog gravitacionog talasa, nazvanog GW250114, koji je detektovala opservatorija LIGO u januaru 2025. godine.
Izolovanjem poslednjih „naleta“ talasa — tzv. direktnih talasa — iz sudara crnih rupa, naučnici tvrde da su uspeli da izvuku informacije iz oblasti bliže horizontu događaja nego ikada ranije.
„Ovaj koncept horizonta crne rupe obično se pojavljuje u naučnoj fantastici“, rekao je vodeći autor studije Siženg Ma iz Perimeter instituta za teorijsku fiziku u Kanadi.
„Ali sada zaista možemo da ‘dodirnemo’ region oko horizonta putem gravitacionih podataka“, dodao je.
„Ponekad ne mogu da verujem da se ovo zaista dešava.“
Poslednja faza spajanja dve crne rupe može se uporediti sa kašikom koja meša čašu vode, objasnio je Siženg Ma.
Nastali vrtlog u prostor-vremenu stvara gravitacione talase koji se šire brzinom svetlosti u svim pravcima.
Ako je ta „kašika“ dovoljno blizu horizonta događaja, „to nam daje šansu da dekodiramo fiziku tog regiona“, rekao je Ma.
Prema njemu, rezultati su dodatno potvrdili teoriju opšte relativnosti, „dokazavši da je Ajnštajn ponovo bio u pravu“.
Naučnici naglašavaju da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se preciznije razumelo šta se može zaključiti o horizontima događaja ovom metodom.
Ipak, uspeli su da detektuju informacije o tome kako crne rupe uvijaju prostor oko sebe dok rotiraju — fenomen poznat kao „uvlačenje prostor-vremena“ (frame dragging).
„To je kao kada pritisnete čašu na sto i okrećete je, pa se stolnjak uvija oko nje“, rekao je astrofizičar gravitacionih talasa Maksimilijano Isi sa Univerziteta Kolumbija.
U budućnosti, tim naučnika se nada da će pronaći znake sitnih promena poznatih kao kvantne fluktuacije.
„Na ovaj način možemo zaista da istražimo region blizu horizonta i tražimo novu fiziku“, uključujući i moguća odstupanja od opšte relativnosti, rekao je Siženg Ma.
Podeljena mišljenja
Stručnjaci koji nisu učestvovali u istraživanju pozvali su na oprez.
Italijanski teoretski fizičar Franko Sanino ocenio je da je analiza „ubedljiva“, ali da mora biti potvrđena od strane drugih istraživača.
Ipak, smatra da je „impresivno“ što su naučnici pokazali da gravitacioni talasi nose „otiske prstiju“ horizonta događaja.
Astrofizičar Isi opisao je rad kao „izuzetno intrigantan“.
On je naveo da razumevanje fizike crnih rupa može pomoći u razumevanju kako su prostor i vreme fundamentalno povezani.
Skeptičan je bio astrofizičar Šon Mekvilijams sa Univerziteta Zapadne Virdžinije, koji je naveo da nije uveren da je frekvencija analiziranog signala zaista određena horizontom događaja.
Zbog toga, prema njemu, posmatrani signal „ne govori direktno ništa o horizontu ili njegovim svojstvima“.
Siženg Ma je odgovorio da ta tvrdnja „nije tačna“, navodeći da je došlo do mešanja različitih aspekata u radu.
Dodao je da je u ranim fazama uobičajeno da nove ideje nailaze na otpor i kritike, i da priprema novi rad koji će „razjasniti nesporazume i moguće pogrešne interpretacije“.
