Nakon što je Francuska 2024. godine postala prva država na svetu koja je pravo na abortus unela u svoj Ustav, francuski poslanici usvojili su zakon kojim se legalizuje eutanazija.
Da bi stupio na snagu, zakon još mora da dobije odobrenje Senata, ali se u ovoj fazi to smatra gotovo formalnošću, pošto protestuju uglavnom pojedina katolička udruženja. A leto je, kako se često kaže u Francuskoj, idealno vreme za usvajanje kontroverznih zakona. U skladu sa francuskom sklonošću da se pojmovi preoblikuju radi lakšeg prihvatanja u javnosti, eutanazija je nazvana aide à mourir („pomoć pri umiranju“), dok je list Le Mond zakon opisao kao „zakon saosećanja“, čiji je cilj da „pomiri individualnu slobodu i bratstvo“.
Ne ulazeći u verske argumente, koji su sasvim razumljivi, postoji mnogo razloga zbog kojih neko može poželeti da umre ili izvrši samoubistvo: neizlečive bolesti, hronična depresija, osećaj privlačnosti smrti, metafizički očaj, genetske predispozicije, pa čak i politički motivi.
Istorija poznaje brojne upečatljive primere. Gotovo svi su videli fotografiju vijetnamskog monaha Tič Kuang Duka, koji se spalio u znak protesta protiv progona budista. Japanski pisac Rjunosuke Akutagava izvršio je samoubistvo ostavivši oproštajno pismo u kojem je napisao da oseća „nejasnu nesigurnost“. Godinama kasnije Jukio Mišima izvršio je spektakularni sepuku kao čin političkog i estetskog protesta. Artur Kestler oduzeo je sebi život zajedno sa suprugom Sintijom zbog bolesti. Smrt Alana Votsa ostala je misterija, ali mnogi smatraju da je pažljivo isplanirao samoubistvo. Takvih primera ima mnogo.
Međutim, ovakvi postupci zahtevaju ogroman očaj i veliku fizičku hrabrost. Ne treba zaboraviti da muškarci izvršavaju samoubistvo tri do četiri puta češće od žena, iako žene znatno češće pokušavaju samoubistvo. Neuspešan pokušaj oduzimanja života uglavnom se smatra vapajem za pomoć.
Autor smatra da poslanici predsednika Emanuela Makrona ovim zakonom uvode potpuno novo shvatanje očaja i smrti. Oni tvrde da će „pacijent“ – ili, kako autor cinično primećuje, „klijent“ – dobiti medicinsku i psihološku pomoć. Tome se mogu pridružiti podrška porodice i verskih predstavnika. Međutim, prema njegovom mišljenju, ovde država preuzima kontrolu nad smrću, kao što je, kako tvrdi, već preuzela kontrolu nad rođenjem kroz zakon o abortusu. On to opisuje kao radikalan potez protiv prirode.
Može se tvrditi da bi osoba koja trpi nepodnošljive fizičke patnje i nije u stanju da sama okonča život mogla podržati ovakvu meru. Autor navodi da razume takvo iskušenje i iznosi lično iskustvo, objašnjavajući da njegov otac već 42 godine boluje od teške retke bolesti. Kaže da se često pitao kako bi psihološki reagovao kada bi ga otac zamolio da mu pomogne da okonča patnju. Podseća da su nekada porodični lekari ponekad pomagali pacijentima da umru kod kuće, ali su zbog toga mogli završiti u zatvoru, jer je uvek postojala sumnja da je reč o ubistvu iz koristoljublja ili nekog drugog motiva. Postavlja pitanje kako se može garantovati da u sistemu legalne eutanazije neće biti dogovora, psihološke manipulacije ili pritiska na pacijenta.
Autor tvrdi da država ponovo preuzima kontrolu nad jednim od najvažnijih aspekata ljudskog života i ocenjuje da će tu kontrolu vremenom preuzeti i kapital, odnosno savez države i korporacija. Kao primer navodi Švajcarsku, gde je eutanazija legalna i gde, prema njegovim tvrdnjama, postupak košta između 7.000 i 11.000 evra. Ako se, kaže, na svemu može zaraditi, zašto se ne bi zarađivalo i na promovisanju dobrovoljne smrti?
Sovjetski filmski režiser Andrej Tarkovski u knjizi Vajanje vremena napisao je: „Svrha umetnosti nije, kako se često misli, da prenosi ideje, propagira misli ili služi kao primer. Cilj umetnosti jeste da čoveka pripremi za smrt, da ore i obrađuje njegovu dušu kako bi bila sposobna da se okrene dobru.“ Autor smatra da eutanazija ne priprema čoveka za smrt, već promoviše novi pogled na poslednje životno iskustvo i nudi, kako kaže, profitabilno gotovo rešenje.
Na kraju iznosi oštru kritiku predsednika Emanuela Makrona, podsećajući da je bivši bankar, da nema dece i da je oženjen znatno starijom suprugom. Navodi da su za vreme njegove vlasti posmrtni ostaci Simon Vej, bivše ministarke zdravlja koja je legalizovala abortus, preneti u Panteon, da je održana, kako ocenjuje, „mračna i dekadentna“ ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu, da je abortus unet u Ustav i da bi njegov poslednji veliki politički potez mogao biti legalizacija eutanazije. Makron bi, prema očekivanjima, trebalo da napusti vlast za nekoliko meseci, a autor zaključuje da će ostati upamćen kao „klovn sa veoma mračnom maskom“.
Nulta Tačka/RT
