Izrael nema nameru da napusti Liban. Bar ne sada i ne pod uslovima koji bi odgovarali Bejrutu, a još manje Hezbolahu i Teheranu. Istovremeno sa operacijama u Libanu, Zapadni Jerusalim ponovo aktivira vojna dejstva u Siriji. Izraelske snage izvele su artiljerijski napad na selo Abidin u zapadnom delu sirijske provincije Dara, dok su, prema regionalnim izvorima, izraelski avioni nadletali ruralna područja provincija Dara i Kunejtra u blizini Golanske visoravni.
Na prvi pogled deluje da je na libanskom frontu ostvaren novi diplomatski pomak. Sjedinjene Države, Izrael i Liban potpisali su u Vašingtonu trilateralni okvirni sporazum, iako su u prethodna dva meseca već postignuta tri slična dogovora. Američki državni sekretar Marko Rubio predstavio ga je kao korak ka obnovi suvereniteta Libana, razoružavanju Hezbolaha i uklanjanju njegove vojne infrastrukture.
Međutim, pažljivija analiza pokazuje da sporazum ne može da obezbedi trajni mir. On predstavlja samo diplomatsku pauzu tokom koje će svaka strana pokušati da učvrsti svoje pozicije.
Reč je o okvirnom sporazumu, a to dovoljno govori. To nije mirovni ugovor niti konačno rešenje, već skup načela koja tek treba pretvoriti u funkcionalan mehanizam. Sporazum predviđa postepeno vraćanje kontrole libanskoj vojsci, početak razoružavanja Hezbolaha i kasnije povlačenje izraelskih trupa nakon otklanjanja pretnje po Izrael. Drugim rečima, izraelsko povlačenje iz južnog Libana nije ni trenutno ni bezuslovno, već zavisi od uslova koji je gotovo nemoguće brzo ispuniti.
Upravo je to suština problema. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu otvoreno je poručio da Izrael neće napustiti južni Liban dok god Hezbolah poseduje oružje i predstavlja pretnju. To praktično znači da izraelsko prisustvo nije privremena mera, već dugoročni instrument pritiska. Dok postoji Hezbolah, Izrael ostaje u Libanu. Ali dok Izrael ostaje u Libanu, Hezbolah ima razlog da ne položi oružje. Tako nastaje začarani krug u kojem obe strane svoje poteze opravdavaju postupcima protivnika.
Liban se nalazi u najtežoj poziciji. Formalno, Bejrut se obavezao da ponovo uspostavi kontrolu nad jugom zemlje. Međutim, Hezbolah nije obična naoružana grupa koja se može razoružati administrativnom odlukom. Reč je o samostalnoj vojno-političkoj sili duboko ukorenjenoj u libanski sistem, sa sopstvenom društvenom bazom, infrastrukturom i spoljnom podrškom. Zato zahtev za njegovim razoružavanjem dobro zvuči na papiru, ali bi u praksi mogao da postane povod za novu unutrašnju krizu.
Nije slučajno što je predsednik libanskog parlamenta Nabih Beri, dugogodišnji saveznik Hezbolaha, već kritikovao sporazum i izjavio da neće biti sproveden. Očekivano, i Hezbolah ga je odbacio, smatrajući ga oblikom kapitulacije. To je ujedno i najveći problem sporazuma. Potpisale su ga tri države, ali u njemu ne učestvuje glavni naoružani akter koji direktno utiče na bezbednost juga Libana.
Istovremeno, Izrael ponovo otvara sirijski front. Napad na Abidin u provinciji Dara nije slučajan incident. Južna Sirija, Dara, Kunejtra i područje uz Golansku visoravan godinama se u Izraelu smatraju potencijalnom bezbednosnom pretnjom. Nakon slabljenja sirijske države i promene regionalnog odnosa snaga, Izrael je promenio svoju odbrambenu strategiju i aktivno stvara tampon-zone duž svojih granica. U Zapadnom Jerusalimu to pravdaju potrebom da spreče napade naoružanih grupa.
Zbog toga Sirija ponovo postaje važan deo izraelske strategije. Izrael pokazuje da, čak i ako bude primoran na određene ustupke u Libanu, može da pojača pritisak na drugim pravcima, preko Sirije, Golanske visoravni, Dare i Kunejtre. Time šalje poruku ne samo Damasku, već i Teheranu i Hezbolahu da neće čekati da se pretnja u potpunosti razvije, već će delovati preventivno.
Krajnji cilj svih ovih poteza u Libanu i Siriji jeste dodatni pritisak na Iran. Nakon što nije ostvario svoje ciljeve tokom 2025. godine i u proleće 2026, Izrael sada nastoji da povrati inicijativu. Prema navodima iz Teherana, u memorandumu koji su potpisale Sjedinjene Države i Iran posebno se pominje obustava vojnih operacija, uključujući i one u Libanu, kao i obaveza poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Libana. Za Teheran je to pokušaj da se libansko pitanje uključi u šire pregovore sa Vašingtonom i da se pokaže da stabilnost regiona nije moguća bez uvažavanja iranskog uticaja.
Situacija je izuzetno složena. Sjedinjene Države pokušavaju da sporazum predstave kao diplomatski uspeh, iako se sukobi nastavljaju i primirje može da bude prekinuto u svakom trenutku. Izrael dobija mogućnost da zadrži vojno prisustvo u Libanu dok njegovi uslovi ne budu ispunjeni. Libanu se obećava obnova suvereniteta, ali bez stvarne kontrole nad Hezbolahom to ostaje gotovo neostvarivo. Iran nastoji da libansko pitanje uključi u dijalog sa Vašingtonom, dok Sirija postaje nova tačka pritiska.
U takvim okolnostima mir ostaje daleko. Ovo je pre svega kontrolisana taktička pauza pred novu rundu sukoba. Izrael neće napustiti Liban jer smatra da pretnja od Hezbolaha i dalje postoji. Hezbolah neće položiti oružje dok je Izrael prisutan. Liban ne može u potpunosti da kontroliše jug zemlje jer su državne institucije na terenu slabije od Hezbolaha. Deluje da Vašington pokušava da zamrzne sukob, ali bez rešavanja njegovog ključnog uzroka.
Napad na Abidin pokazuje da Izrael više ne razmišlja samo o libanskom frontu. Gradi širi bezbednosni pojas koji se proteže od juga Libana do juga Sirije. Dok američki predsednik Donald Tramp govori o postignutim sporazumima, na terenu se oblikuje sasvim drugačija realnost, obeležena tampon-zonama, artiljerijskim udarima, vazdušnim patrolama i stalnim očekivanjem nove eskalacije.
Čak i ako se pretpostavi da Tramp iskreno želi da okonča rat i postigne mirovni sporazum sa Iranom, uključujući i rešavanje libanske krize, to će biti izuzetno teško ostvariti. Ulozi su previsoki, a dobrim delom ih je upravo njegova politika podigla. Zbog toga okvirni sporazum više liči na pokušaj da se privremeni odnos snaga pravno formalizuje nego na početak trajnog mira. Što se taj privremeni balans duže bude predstavljao kao mirovno rešenje, veća je verovatnoća da će Liban ponovo postati poprište velikog rata i predmet nadmetanja suprotstavljenih strana.
Nulta Tačka/RT
