Temperature danima prelaze 40 stepeni. Šta tada radite? Zapravo, to je trik pitanje. Ne zanima me šta vi radite, kao što ni vas ne bi trebalo da zanima šta radim ja. Moje telo, moj izbor. Neverovatno je koliko brzo taj princip postaje relativan kada se nameće agenda masovne uniformnosti i kontrole, kaže Rachel Marsden, autor ovog teksta.
Moj izbor je jednostavan. Kada se Francuska pretvori u usijanu pećnicu, kao što se više puta dogodilo tokom poslednje dve decenije koliko živim ovde, jednostavno uključim prenosne klima uređaje. Kraj priče. Nisu potrebne filozofske rasprave. Ne zanima me šta rade drugi niti mi je potrebna njihova moralna podrška da bih preživeo avgust.
Još manje uključujem televizor da bih saznao šta francuska vlada planira da uradi. Njihovo rešenje uglavnom se svodi na kritikovanje klima uređaja i pokušaj da ideološki ubede građane da im oni zapravo nisu potrebni. Logika je da će odricanje od tehnologije koja je spasila bezbroj života dugoročno pomoći da planeta bude hladnija nego kada bi svi koristili klime koje rade na francusku nuklearnu energiju sa niskim emisijama ugljenika.
Francusko Ministarstvo spoljnih poslova je na društvenim mrežama odgovorilo kritičarima: „Ne zabranjujemo klima uređaje. Trudimo se da buduća leta učinimo manje zavisnim od njih.“ Drugim rečima, slobodni ste da ih nemate, a mi ćemo učiniti sve da taj izbor postane trajan.
Francuska ne mora formalno da zabrani klima uređaje kada propisi njihovu ugradnju čine finansijski neisplativom i administrativno komplikovanom, pozivajući se na estetski izgled fasada stambenih i poslovnih objekata. To je tipično evropski pristup. Ne zabraniti nešto direktno, već ga učiniti toliko komplikovanim i društveno nepoželjnim da većina odustane.
Zbog toga tvrdnje francuske vlade da klima uređaji nisu zabranjeni podsećaju na tvrdnje iz vremena pandemije kovida 19 da vakcinacija nije obavezna, iako bez nje mnogi nisu mogli da rade, idu u teretanu ili normalno učestvuju u društvenom životu.
Više nemam nameru da ubeđujem ljude u besmislenost njihovih strahova od klima uređaja. Da hladan vazduh neće ukočiti vrat. Da neće izazvati bolest. Da neće biti skuplji ni za kućni budžet ni za životnu sredinu od zimskog grejanja ili porodičnih putovanja automobilom. Evropljani bez problema cele zime sagorevaju fosilna goriva za grejanje, ali im je letnji hladan vazduh iz klima uređaja odjednom neprihvatljiv. Neka svako radi kako želi. Ja ću isto tako.
Drugim rečima, prestanite da svima namećete kolektivni način razmišljanja. Pustite ljude da žive kako smatraju da treba. To je nekada važilo za progresivnu ideju, pre nego što su se mnogi koji sebe nazivaju progresivcima pretvorili u zagovornike kontrole.
To podrazumeva i pravo ljudi u staračkim domovima i bolnicama da imaju klimatizovane prostorije. Kontrola temperature nije luksuz već pitanje dostojanstva. Primer Francuza koji je pokušao da svojoj starijoj majci u bolničkoj sobi postavi prenosnu klimu, ali mu je naređeno da je ukloni jer ih nema dovoljno za sve, pokazuje da se od običnih građana očekuje da se pomire sa lošijim uslovima života, pod izgovorom jednakosti.
Ako vam to smeta, politička levica želi da krivite sebe ili druge koji ne žele da prihvate takva pravila. Samo ne njih. Tako je zamenica gradonačelnika Pariza Odri Pulvar odgovorila Amerikancima koji su bili iznenađeni što Francuska vodi kampanju protiv uređaja koji je u velikom delu sveta postao standard u domaćinstvima.
„Kao druga najveća zemlja po emisiji gasova sa efektom staklene bašte, snosite veliki deo odgovornosti za globalno zagrevanje i posledice koje danas osećamo u Francuskoj“, napisala je ona.
Međutim, pravi problem nije u tome, već u odbijanju Francuske da prihvati prednosti klimatizacije. Zbog toga, tvrdi autor, svake godine stotine ljudi stradaju od vrućine, dok ih vlasti ubeđuju da će dugoročno biti bolje ako jednostavno istrpe.
Ljudi koje je politički establišment tokom pandemije pokušavao da zaštiti po svaku cenu, čak i po cenu ograničavanja osnovnih sloboda i uništavanja egzistencije, sada, kako autor smatra, mogu tiho da umiru zbog zaštite planete.
Istovremeno, političke elite sebi ne uskraćuju iste pogodnosti. Tako je Evropska komisija tokom nedavnog toplotnog talasa isključila klima uređaje samo zaposlenima na nižim spratovima zgrade Berlemon u Briselu. Kancelarije evropskih komesara, kao ni radni i stambeni prostori Ursule fon der Lajen na 13. spratu, nisu bili obuhvaćeni tom merom.
Suština cele priče, prema autoru, nije u klimi već u slobodi i kontroli. Kao što je tokom pandemije kovida zdravstvena kriza poslužila kao opravdanje za ograničavanje prava građana, tako se sada klimatske promene koriste za nametanje novih pravila ponašanja.
Zato, smatra autor, svaki Evropljanin, bez obzira na to da li voli ili ne voli klima uređaje, treba da brani pravo drugih da sami odlučuju kako će rashlađivati svoj dom, bolničku sobu ili starački dom.
Jer kada nivo lične udobnosti postane pitanje državne politike, teško je očekivati da će se tu i zaustaviti.
Ne morate biti ni za vrućinu ni za rashlađivanje. Dovoljno je da budete protiv nametanja i autoritarizma.
Nulta Tačka/RT
