Političke elite danas vode ključnu bitku za kontrolu narativa. Umesto da rešavaju probleme građana i sprovode promene, njihov glavni cilj je održavanje kontrole nad načinom na koji javnost vidi stvarnost.
Za razliku od ranijih ideoloških sukoba, gde su se ideje dokazivale kroz rezultate u stvarnom svetu, savremena borba se sve više vodi kroz upravljanje informacijama. Politička klasa, prema kritičarima, više pokušava da oblikuje priču nego samu stvarnost.
Kako se kontroliše javni narativ
Jedan od primera jeste britanska jedinica RICU (Istraživačka, informativna i komunikaciona jedinica), koja deluje pri vladi i bavi se komunikacijama u slučajevima koji mogu izazvati društvene tenzije. Kritičari tvrde da njen cilj nije samo smirivanje sukoba, već i usmeravanje javnog diskursa kako bi se izbegla pitanja o državnim politikama, posebno o migraciji i multikulturalizmu.
Drugi primer je predlog britanskog Ministarstva za kulturu, medije i sport o uvođenju sistema koji bi „pouzdanim“ medijima dao veću vidljivost na društvenim mrežama. Vlada tvrdi da je cilj borba protiv dezinformacija, dok kritičari upozoravaju da bi to moglo dovesti do favorizovanja određenih izvora informacija.
Slične rasprave pojavile su se i nakon ubistva ukrajinske izbeglice Irine Zarutske u SAD. Kritičari tvrde da su pojedini veliki mediji više pažnje posvetili političkim reakcijama nego samom zločinu, kako bi izbegli širu debatu o kriminalu, radu pravosudnog sistema i bezbednosnoj politici.
U Francuskoj je slična polemika nastala nakon ubistva studenta Kventina Deranka, za koje su optuženi pripadnici Antife. Kritičari su tvrdili da su pojedini mediji umanjivali okolnosti događaja i fokus prebacivali na političke posledice.
Autor takođe navodi zakone poput britanskog Zakona o bezbednosti na internetu i evropskog Zakona o digitalnim uslugama kao primere šireg trenda regulacije govora na internetu.
Zašto elite pokušavaju da kontrolišu priču?
Prema ovoj analizi, razlog za sve veći fokus na kontrolu narativa jeste to što politički establišment ne uspeva da objasni pad podrške građana sopstvenim politikama.
Kritičari tvrde da vladajuće strukture odbijaju da preispitaju svoje odluke i umesto toga nezadovoljstvo stanovništva objašnjavaju kao posledicu manipulacije, dezinformacija ili stranog uticaja.
Po toj logici, problem nije u politikama, već u tome što građani navodno nisu dovoljno informisani. Zato se kontrola informacija predstavlja kao način zaštite demokratije.
Tri načina kontrole
Autor ove pojave deli u tri kategorije:
Kontrola
Obuhvata cenzuru, regulaciju interneta i ograničavanje komunikacionih platformi.
Obmana
Podrazumeva selektivno predstavljanje podataka, manipulaciju statistikama i stvaranje određenih medijskih slika.
Delegitimizacija
Odnosi se na pokušaje da se protivnici sistema predstave kao ekstremisti, strani agenti ili žrtve manipulacije.
Šta sledi?
Autor tvrdi da neuspeh kontrole narativa može dovesti do još agresivnijih pokušaja očuvanja postojećeg sistema.
Navodi primer britanskog političara Endija Bernama, za koga tvrdi da želi reformu državne službe koja bi, prema kritičarima, otežala eventualne promene nakon dolaska nove političke opcije.
Sličan trend vidi i u Evropi, gde se, prema njegovim tvrdnjama, institucije pokušavaju zaštititi od populističkih promena kroz postavljanje političkih saveznika na ključne funkcije.
Zašto postoji razlog za optimizam?
Uprkos mračnoj slici koju opisuje, autor tvrdi da sama potreba za sve većom kontrolom narativa pokazuje da je establišment izgubio ideološku bitku.
Prema njegovom mišljenju, rast nezadovoljstva građana rezultat je posledica dugogodišnjih politika i sve jačeg otpora postojećem sistemu.
Zaključak analize jeste da se političke elite najviše plaše upravo masovnog nezadovoljstva građana, jer ono predstavlja zahtev za velikim promenama i kraj dosadašnje kontrole javnog diskursa.
