Godinama je digitalni evro Evropska centralna banka (ECB) predstavljala samo kao modernu i praktičnu alternativu novčanicama i kovanicama. Sada je otvoreno priznato da je projekat namenjen odgovoru na dominaciju američkih kompanija. Prema podacima same ECB, Viza i Masterkard obrađuju 61% kartičnih plaćanja u evrozoni, a upravo tu zavisnost Brisel želi da prekine.
Odbor Evropskog parlamenta za ekonomsku i monetarnu politiku (EKON) je 23. juna sa 43 glasa za i 14 protiv usvojio pregovaračku poziciju o zakonodavnom paketu za digitalni evro. Iako ovo još nije konačni zakon, očekuje se da će konačan dogovor sa Savetom biti postignut do kraja 2026. godine, dok bi primena mogla da počne tek od 2029. godine.
Projekat koji je ECB ranije opravdavala kao pitanje praktičnosti u odnosu na gotov novac, sada je u saopštenju Evropskog parlamenta predstavljen kao prava evropska platna opcija, sa ciljem da se suprotstavi dominaciji velikih američkih platnih kompanija. To bi moglo predstavljati novu eskalaciju tenzija u transatlantskim odnosima.
Dominacija Vize i Masterkarda u prekograničnim transakcijama u Evropi donosi milijarde evra naknada. Njeno smanjenje oslabilo bi dolar, predstavljalo ekonomski gubitak za američke kompanije i ugrozilo jedan od instrumenata američkog uticaja u svetu. Bez obzira na ishod ovog sukoba blokova, cenu odgovora koji je izabrao Brisel prvi će platiti evropski građani.
Ovaj razvoj događaja pokazuje sve protekcionističkiji pristup Evropske unije u tehnološkoj oblasti, što se vidi kroz Zakon o digitalnim tržištima i nedavni Paket tehnološkog suvereniteta. Otvorena konkurencija i privatne inovacije postaju sve teže.
Pod izgovorom zaštite evropskog suvereniteta, Brisel se odlučio za stvaranje centralizovane javne infrastrukture. Ali novac nije samo infrastruktura. On je sredstvo kroz koje država i građanin svakodnevno određuju granice lične slobode. Zbog toga se od samog početka rasprave o digitalnom evru pojavljuje posebno opasan pravac razvoja.
Prema sada usvojenoj pregovaračkoj poziciji, neće građani odlučivati koliko digitalnih evra mogu da poseduju, već Evropska komisija, na preporuku ECB-a. Očekuje se da bi granica mogla biti oko 3.000 evra, uz periodične revizije.
Pored toga, kompanijama neće biti dozvoljeno da drže sredstva u digitalnim evrima duže od 24 sata, osim za primljene uplate koje bi nakon tog perioda morale automatski da budu prebačene.
To sprečava firme da koriste digitalni evro za upravljanje novcem, čuvanje likvidnih rezervi ili svakodnevna plaćanja dobavljačima i zaposlenima.
Ovim pravilom Brisel jača centralizovanu državnu kontrolu i značajno smanjuje korisnost digitalnog evra za poslovni sektor. Kompanije gube slobodu izbora i fleksibilnost.
Ograničenja posedovanja novca i restrikcije za kompanije, iako šokantne za zagovornike slobode, nisu nova ideja. One su ugrađene u projekat digitalnog evra od samog početka.
U zakonodavnom predlogu Evropske komisije iz 2023. godine, ECB i Brisel su otvoreno priznali da će biti uvedena ograničenja količine digitalnih evra koje svaki građanin može da poseduje, uz obrazloženje „zaštite finansijske stabilnosti“ i sprečavanja povlačenja novca iz komercijalnih banaka.
Novina, dakle, nije sam princip, već njegova primena. Ono što je 2023. godine bilo samo mogućnost, sada postaje konkretna odluka, doneta bez obzira na želje samih građana.
Ova pravila prate istu logiku centralizovane kontrole koja postoji u kineskoj digitalnoj valuti, digitalnom juanu (e-CNY). U kineskom sistemu postoji mogućnost dobijanja viših limita u zamenu za dostavljanje više ličnih podataka i manju privatnost.
To je model „slojevite privatnosti“, gde sloboda uvek ustupa mesto većoj kontroli države.
Tako Evropa, u pokušaju da smanji zavisnost od američkih platnih kompanija u ime „evropskog suvereniteta“, umesto jačanja privatne konkurencije i liberalizacije tržišta, uvodi model državne kontrole koji je Kina već razvila.
Iako ECB javno negira da će digitalni evro biti programabilna valuta, ovakva tehnološka i centralizovana rešenja uvek ostavljaju mogućnost da se u budućnosti uvedu uslovne funkcije.
Novac može biti podešen da ističe, da bude ograničen određenim uslovima ili praćen, pretvarajući ga u mnogo moćniji instrument javne politike nego što je gotovina ikada bila.
Kako bi se borila protiv navodne zavisnosti od Severne Amerike, Evropa stvara još opasniju unutrašnju zavisnost, u kojoj novac prestaje da bude sredstvo lične slobode i otvorenog tržišta, a postaje alat kontrole i geopolitičkog nadmetanja.
Na kraju, digitalni evro ne oslobađa Evropu, ne modernizuje je i ne čini plaćanja jednostavnijim. On samo menja onoga ko ima kontrolu, prebacujući je sa američkih privatnih kompanija na evropske javne institucije, dok istovremeno tu kontrolu dodatno proširuje.
Suština ovog projekta otkriva dubok civilizacijski izbor: novac prestaje prvenstveno da pripada pojedincima, dok država dobija moć da određuje granice finansijske slobode.
Brisel ne ugrožava samo slobodu svojih građana, već rizikuje i dodatno zaoštravanje transatlantskih odnosa. Direktan izazov dominaciji američkih platnih giganata i globalnoj infrastrukturi dolara teško da će Vašington ignorisati.
Što se više novac pretvara u instrument javne politike i geopolitičkog sukoba, to je manji prostor za ličnu slobodu i otvorena tržišta.
